Lekovitost plakanja u naručju

photo andreanair.com

​​​Deca su rođena sa unutrašnjom, prirodnom, sposobnošću ponovnog vraćanja u ravnotežu posle različitih frustracija, strahova, iscrpljenosti, nemira, preteranih stimulacija čak i traume. Tu ravnotežu mogu uspostaviti ljubavlju, bliskošću, kroz igru, smeh. Još jedan, manje shvatljiv, način ponovnog re-balansiranja je i kroz plač! 
Sve dok onaj koji voli dete brine o njemu, te prihvati emociju i pruži podršku, dete, oslobađajućim plakanjem, može mnogo lakše da se oslobodi stresa, frustracija, šoka pa čak i trauma njihovog nervnog sistema. Bebe i deca instinktivno znaju šta im je potrebno. To i traže. U pozadini se uvek nalazi potreba koju plač komunicira. Jedna manje poznata i shvaćena, ali vrlo esencijalna,  je i potreba da se oslobode stresa plakanjem u naručju.
 
Odmah da naglasim da ne zastupam tezu ostavljanja deteta da samo plače. Želim da raščlanim da ono što ja zastupam nije isto, čak ni slično konceptu da dete treba ostaviti da se "samoumiri" da bi se na taj način naučilo nezavisnosti. Plač koji se ignoriše i na koji se ne odgovara, umesto oslobađanja stresa, upravo deluje suprotno, a to je da akomulira stres.
 
Postoje mnogi načini putem kojeg bebe i deca traže ono što im je potrebno. Oni to rade pomoću signala koji  ukazuju da li je u pitanju potreba za hranom, dodirom, kontaktom očima, stimulacijom, odmorom, umirivanjem, temperaturnom promenom, potrebom da budu u prirodi ili nekoj drugoj stress- free situaciji. Uglavnom je ovde prisutan proces tzv. eliminacije, pogotovo u prvim mesecima dok roditelji još uče kako dekodirati signale koji im njihovi mališani upućuju kao i kako razlikovati plač. Slično situaciji gubljenja ključeva te traganju i pretraživanju lokacija gde bi mogli da budu, isto tako roditelji mogu iznova i iznova u krug da prolaze listu potencijalnih razloga plača, očajnički se pitajući šta  beba traži.
Dodavanje mogućih "potreba” na vašu listu - Sećam se kada je moje prvo dete imalo 5 nedelja i jednog dana je bilo toliko uznemireno i neutešno je plakao. Ništa ga nije moglo umiriti. Nahranila sam ga, pevala, hodala sa njim, stavila ga u sling, gledala u njega sa pažnjom, slušala njegov plač, promenila pelene, ponovo nahranila. Potom sam stavila njegovu malenu prostirku na pod ispred mene i položila ga na leđa – neposredno posle toga bacaknuo je svoje nožice, mahnuo ručicama i osmehnuo se! “Aha! Sad znam šta ću još dodati na svoju listu potencijalnih potreba”! 
Međutim naćićete se u situaciji kada će vaša beba plakati bez obzira šta da uradite, uglavnom je to zato što i bebe nekad imaju potrebu da plaču. To ne znači da im ne možemo pomoći ili da im nismo potrebni. Oni TREBAJU nas da i u takvim situacijama budemo sa njima, pružajuči im utehu i pažnju dok plaču. Oni žele da njihovi roditelji osveste i potrebu "oslobađajućeg plača” na svoje liste mogućih potreba.
 
Kada se bebe uplaši, ona se momentalno zamrzne, prepadne, njena energija postaje kompaktna, tako iznenada jako zaplače. To je vrsta plača koji oslobađa stres uzrokovan šokom. Ukoliko im dopustimo I podržimo ih u tom plaču, sa vašom prihvatajućom i pažnjom punom ljubavi, pomažemo im da se vrate u balans i da se ponovo osete opuštenim i smirenim. Ukoliko dožive veoma veliki šok ili čak traumu, biće im potrebno možda i nekoliko plakanja, verovatno svaki put kada čuju, vide, osete bilo šta što ih podseća na šok. Dajući im dozvolu i emotivnu podršku, plakaće skoro svaki put sve dok se ne oslobode šoka. 
Ukoliko bebina potreba za plačom nije podržana, već se beba ušutkuje (shhh!!) zatim taj plač se kritikuje ili se beba u toj situaciji krene “ometati” i preusmeravati drugim aktivnostima (golicanje, zasmevanje, pa čak i hranjenje…) oslobađanje od nastalog stresa se neće u potpunosti desiti i samo će se odložiti reakcija i kao takva akumulirati. Ukoliko se ovo ponovi nekoliko puta, stress može da se zaključa u malenom telu uzrokujući tenzije, probleme sa spavanjem, energetskim nivoima i generalno bebinim stanjem funkcionisanja.
 
Zašto su bebe/deca pod stresom i kako dolaze u te situacije? Pored primera šoka, koji smo već pomenuli, postoje i mnoge druge situacije u detetovom životu koje mogu da vode ka stresu. Možda stariji brat ili sestra udari bebu/dete igračkom (slučajno ili ne), doživljaj ljutnje i frustracije može da vodi ka ovoj vrsti plača. Još neki primeri bili bi preterana stimulacija, separaciona anksioznost, žalovanje, iscrpljenost, stres usled neke porodične tenzije, naglo prekidanje igre, razočarenje zbog odbacivanja, razvojne frustracije (okretanje na stomačić, učenje puzanju, hodanja, pričanja, plivanja, vožnje bicikla, nalaženje prijatelja……).
 
Preplavljenost nervnog sistema – Stres u ovim situacijama može da se gradi iznenada ili polako, ali u određenom trenutku on postaje nešto što nervni sistem ne može da primi i tad dete brizne u plač. Sve dok je taj plač podržan i ne sputan, ekspresija ovih suza može doneti veliko oslobađanje stresa, tenzija i velikih osećanja. Plakanje je instinktivan, fiziološki i oslobađajući mehanizam. On izranja onda kada naša tela dostignu preplavljenost. Svi smo imali takve moment kada stres postane prevelik  i samo nas “slomi”. Imajući u vidu da nismo odbačeni niti postiđeni zbog plača, taj plač donosi veliko oslobođenje i dopušta nam da ponovo mislimo.
  
Kod male dece čija su osećanja, dozvoljena i podržana, velika osećanja ne postaju veliki problem. Oni osećaju, izražavaju, ponovo su sretni, smireni i vraćeni u balans te spremni da se vrate igri, jelu, spavanju, bez obzira koja njihova predstojeća fiziološka potreba može uslediti.
Kada roditelji zaista postanu svesni ovog koncepta da plač, emotivne prirode, može da ima pozitivnu stranu za decu, oni postaju oslobođeni nemoguće misije, a to je da održavamo dete sretnim non-stop. Oni postaju oslobođeni krivice i neadekvatnosti kada su deca uznemirena. Kada roditelji počnu usmeravati svoju pažnju, te iskreno BUDU zajedno sa svojim detetom, čak i u ovakvim sitacijam, a biće ih, pre nego li brzinski pokušaju “popraviti” ili rearanžirati dečiji svet u cilju izbegavanja uznemirenosti nekom distrakcijom, počinju tek tad uviđati da upravo TAKVA prisutnost i prihvatanje dečijih osećanja jeste ono što deca i trebaju. Kada roditelj može da bude sa svojim detetom i onda kada je ono uznemireno, dete se oseća saslušanim, može da proradi i prođe kroz nastalu stresnu situaciju lakše.
Roditeljsko prihvatanje i prisutnost ljubavi šalje detetu poruku: “OK je biti tužan/na, ljut/a, frustriran/a, razočaran/a”. Na taj način će dete kompletno osetiti, izraziti emociju, osloboditi je i nastaviti dalje. 

Autor: Genevieve Simperingham, Peaceful Parent Institut, Novi Zeland 
Izvor: www.peacefulparent.com
Tekst je objavljen uz odobrenje autorke.