 Little Dumpling Photography Godinama smo mislili da novorođene beba samo spavaju, jedu, plaču, prvih 6 meseci života, ali to nije sve što one mogu da rade!
Živimo u ubrzanom, strahom obojenom, instant društvu. Mnoge majke se indukuju pre zakazanog termina porođaja da bi beba što pre izašla. Ohrabruju se da koriste epidural, terorišući se sa pričama o nepodnošljivom bolu tokom porođaja. A onda kada se beba rodi, roditelji se uče tome da što brže ušutkaju i umire bebu, jer bebin plač mora da se spreči. Postoji samo jedan način sa kojim beba komunicira sa svetom, a to je plač. Većina ljudi ga tako zove. Ja preferiram da kažem da beba tada priča sa nama. Bebe obično pričaju kada su: gladne, preplašene, žedne, umorne, mokre, ne mogu da podrignu, žele da se nose, pitaju se gde ste ili su samo usamljene i žele nešto da vam kažu. Brzo ćete naučiti ŠTA vam vaša beba želi reći ukoliko zamenite konstrukciju: "Moja beba plače zato što je u distressu i ja to moram popraviti” sa “Moja beba priča sa mnom, moguće da ne razumem šta tačno ona želi, ali SLUŠAĆU JE!” Vaša beba ima isto pravo na samoizražavanje. Odgovaranje na bebinu priču, kada god ona to uradi, neće je razmaziti. Čak šta više, vaš odgovor će graditi vezu punu poverenja između vas i nje. Na samom porođaju vi ćete prvo želeti da čujete bebin glas kao indikaciju uzimanja bebinog prvog udaha i tad nećete pokušati niti vam pada na pamet da kažete reči poput: “Ne plači, sve je u redu.” Koristite empatiju i slušajte prve ekspresije. Možete npr, koristiti: “O, da li je to tvoj glasić? Molim te reci mi još.” Psiholog Erik Erikson je davno u nivoima psihosocijalnog razvoja naveo poverenje i nepoverenje kao prve elemente u gradnji ličnosti. Po njemu, odabiranjem jednog ili drugog, poverenja ili nepoverenja, predstavlja upravo rezultate našeg, prvog intrauterinog iskustva, zatim iskustva na rođenju kao i tokom neverbalnog perioda deteta. Bebe govore puno tako da je najbolji način koji možemo da im ponudimo empatija i pažljivo uho. Bebe imaju samo jedan način komunikacije “on liči na plač.“ Svaki put kada one žele da progovore, a mi ih pokušamo ušutkati one dobiju pogrešnu poruku. U mom radu, primetila sam, da kada bebe plaču one samo žele vašu pažnju. Naravno uvek ohrabrujem roditelje da budu uz nju dok plače. Ustvari protivnik sam onih koji zagovaraju takozvano puštanje bebe da plače ili da se samostalno umiri, uspava uplakana. Ali kada odgovorim na bebin plač umesto ušutkivanja, kako bih je brže utišala, radije biram empatiju. Kažem nešto poput: “Da, čujem te i tu sam za tebe, reci mi još. Da li si se uplašila/uplašio i probudio/la? Deluješ mi preplašeno/na. Pričaj mi kako se osećaš.” Nepogrešivo, bebe čuju i osećaju empatiju, koja umiruje. Empatijom pružamo poštovanje i prihvatamo bebina osećanja. Ponekad bebe “pričaju” i onda kada vam žele reći svoje iskustvo dolaska na ovaj svet, ali ujedno sadržaj te priče može i da bude uznemirujući san. Možda se samo plaši samoće? Uzimanje bebe koja plače u naručje i korišćenjem reči poput: “Ne plači, nije ništa strašno. Shhhhhh” predstavlja upravo poricanje bebinih osećanja. Zamislite kako bi se vi osećali kada bi vaš voljeni ili voljena koristila te reči dok vi plačete? Naravno bebe se oglašavaju plačom i onda kada su gladne, žedne, punih pelen ili žele da podrignu, ali kada namirite sve te potrebe, dopustite im da vam kažu svoja osećanja i misli. Ukoliko se ovo dešava u toku noći sasvim je u redu da date sebi neka ograničenja - možete reći: Da čujem te. Saslušaću sve ono što imaš da kažeš, pa se vraćamo na spavanje.” Pošto ste dozvolili bebi da izrazi sebe, slobodno mu pomozite da se vrati u san bilo to, maženjem, pevušenjem…Podržite je. Zapamtite sve dok vaše dete ima pravo da se izrazi, imate i vi. Skroz je ok da kažete svojoj bebi: "Sve dok pričaš na ovaj način, ja se takođe osećam frustrirano i volela/voleo bi da mogu bolje da te razumem.” Budite svesni granica. Empatija je jedna stvar, ali plakanje sa njima je skroz nešto drugo. Kada odgovarate na bebin glas, PRVO proverite svoja osećanja. Jedino tada možete istinski pomoći nekom. Preterano plakanje je prvi od znakova postpartalnog bluza ili depresije. Menjanjem vašeg sistema verovanja od MOJA BEBA PLAČE umesto MOJA BEBA PRIČA, počinjete da gušite unutrašnje glasove koji vam govore da ne znate šta radite, da ste loša majka, da ne možete da utešite bebu i ne poznajete njene potrebe. Mislite o tome. Razvoj poverenja i nepoverenja se nastavlja i u starijem period, mala deca (todlerski uzrast), predškolske godine. Nivo samopouzdanja koje će vaše dete osećati kroz svoj život je u korelaciji sa vašom sposobnošću da održite vašu reč i da mu dopustite da slobodno izrazi svoja osećanja. Kao majka (roditelj), vi predstavljate sigurno nebo na koje dete može da se osloni i po potrebi “vrati” nazad kada god to poželi, istražujući svet. Vi ste ona osoba kojoj dete može verovati bezuslovno; dete koje će biti saslušano i čije je pravo za samoizražavanjem poštovano. Autor: Giuditta Tornetta Izvor: JOY IN BIRTHING Tekst je objavljen uz odobrenje autorke!
0 Comments
|