|
Ljudska beba u poređenju sa drugim sisarima je neverovarno ranjiva i užasno zavisna od drugih. Ta ranjivost je deo evolucijskog kompromisa. Ljudske bebe i bebe drugih primata imaju dosta veći mozak u odnosu na telo u poređenju sa mladuncima drugih sisara. Ljudi imaju manju karlicu nego naši evolucijski preci zbog mogućnosti uspravnog stajanja na dve noge. Kombinacija ova dva fakora dovode do toga da bi ljudska beba trebala da bude rođena na dosta ranijem nivou svog razvojng procesa kako bi bila u stanju da prođe kroz kanal majčine karlice. Ukoliko bi ljudske bebe bile rođene na istom razvojnom nivou kao i druge životnje - trudnoća bi tada trajala 18 meseci i doneli bismo na svet bebu od 9 meseci :).
Kao posledica toga je to da ljudske bebe nisu u mogućnosti da se brinu o sebi i da same namire svoje potrebe. S obzirom da zahtevaju duži period brige, zaštite, podhranjivanja, od bilo koje druge vrste,ona mora da se rodi na mestu gde je njen primarni skrbnik (roditelji) dovoljnno motivisan što uključuje provođenje vremena, ulaganje i energiju za podizanjem deteta. Na koji način onda, tako ranjiva beba, osigurava svoje preživnljavanje? Ona to radi razvijanjem visoko specijalizovanog odnosnog ponašanja koje ostavlja značajan uticaj na mozak kako same bebe ali tako i roditelja i kao proizvod toga razvija se odnos koji traje za života. Proces privrženog vezivanja (Attachment) nije samo kritički važno u formiranju razvoja duboke ljubavne veze sa roditeljem već ono postaje i OSTAJE naš model za sve buduće emotivne odnose! Priroda našeg ranog vezivanja ima takođe značajne efekte na naš psihološki, emocionalni, socijalni, ponašajni i edukacijski razvoj. Većini ljudi je bliži termin "bonding" nego "attachment". Oba ova termina koriste se dugi niz godina kako bi opisali na koji se način ta duboka intimna veza razvija sa roditeljem. Pre nego što nastavimo, hajde da opišemo oba ova termina i da ih definišemo i raščlanimo - jer se razlikuju. Veza (Bond) je specifičan odnos koji imamo sa važnim ljudima iz našeg života (članovi porodice, deca, prijatelji, ljudi sa kojima delimo interesovanja i iskustva.Čak možemo da imamo vezu i sa svojim ljubimcima. Kakogod, veza (Bond) se veoma razlikuje od pojma privrženog odnosa (Attachment). Privržen odnos je specifiča tip veze koji se razvija prenatalno, tokom ranog perioda (bebe i deca) i nosi 4 karakteristike. 1. Prva karakteristika je ta da je primarni staraoc siguran (oslonac) na koji se beba uvek može oslonitii vratiti ukoliko ima potrebu ili je u stanju distresa. 2. Druga karkteristika je da je primarni staraoc sigurna baza odakle dalje beba i malo dete može da ide ka van i upoznaje svet. 3. Treća karakteristika je neposredna blizina, gde beba insistira da ostane blizu svog primarnog staraoca u trenutcima stresa. 4. Četvrta karakteristika je separacioni distresss - kada je dete u distresu ukoliko je odvojeno od primarnog staraoca. Iz ovih definicija postaje jasno da privržena veza (attachment) je ono što bebe/deca "rade" svojim roditeljima. Npr. Roditelj ukoliko se nađe u stresnoj situaciji neće ići kod bebe ili deteta da traži utehu, rešenje, sigurnost i sl. već će potražiti pomoć prijatelja, partnera... drugim rečima Roditelji (primarni staraoci ) su uglavnom opisani kao oni koji imaju sa svojom decom afektivnu vezu, dok deca sa svojim roditeljima imaju privrženu vezu (attachment relationsheep). Roditelj kaže: "Volim te",ti si moje sve.... Beba/Dete kaže:učini da se osećam uvek sigurnim/sugurnom, zaštiti me, vidi me, saslušaj, reflektuj i voli.
0 Comments
 Pre i perinatalna psihologija ili porođajna psihologija (Pre and Perinatal Psychology) je grana zdravstvene prakse koja okružuje prvih 1000 dana života.Kod nas se vrlo malo priča o njoj iako u svetu već odavno ima svoju primenu i mesto u naučnim, zdrvstvenim i terapeutskim krugovima. Sada već znamo da period tokom začeća, trudnoće, porođaja i prve godine itekako utiču na naše opšte zdravsteno stanje tokom celog života i na taj način postavlja osnovu za razvoj i napredak postojećih i budućih generacija. Ti uticaji mogu biti: hemijski, fiziološki, psihološki, odnosni i spiritualni.
Pre i perinatalna psihologija podržava ljudski razvoj stvarajući optimalne uslove za začeće, trudnoću porođaj, povezivanje i vezu (attachment) mama - beba dijada kao i cele porodice. Podrška tokom ovog vitalnog perioda je fiziološka, psihološka, spiritualna, ponekad zvana bio-psycho-spiritualni model nege i mnogo je važna. Takav holistički i dubinski pristup uključuje bebino iskustvo kao i iskustvo roditelja, porodice i profesionalaca koji su uključeni u ceo proces. Podrška, intervencije i edukacije tokom ovog vitalnog perioda mogu da naprave velike promene u životima bebe, majke, porodice, društva, kulture i sveta. Znamo da su način na koji smo začeti, nošeni prenatalno, kao i način na koji smo stigli na ovaj svet, jako važni, i da ukoliko se nepažnjom, neinformisanošću, neartikulisanošću, napravi trauma ili traumatsko sećanje (imprint) tokom ovog perioda, a puno toga može da se desi i dešava se, ono može da deluje na bebu, majku, roditelje, porodicu za ceo život. Kada već pominjemo pre i perinatalnu psihologiju ne možemo, a da ne pomenemo i svesno rano roditeljstvo koje nudi “hranu” neophodnu da bebe, a kasnije decu kako bi napredovala i postala kompletnija, celovitija i otpornija, na svim nivoima. Premda se kod nas još o tome ne priča i uglavnom se beba se smatra “bebom” tek kad stigne, rano roditeljstvo počinje kako i sama reč kaže - mnogo ranije, čak i pre začeća, gde počinje prvo telesno putovanje ploda. Svesno rano roditeljstvo se razvija iz unutra, podizanjem svesti kao i radom na sebi, svojim potencijalnim nerazrešenim konfliktima, kako nas ne bi sputavali i ometali na našem jedinstvenom putu roditeljstva, ali i ličnog rasta i razvoja. Složićete se da je to potvrda da je roditeljstvo duboko duhovno, psihološko i emocionalno putovanje – ako mu to dozvolimo. Sad već svi znamo da današnji sveprisutni trendovi poput stresa, depresije, anksioznosti tokom trudnoće mogu da utiču na bebu još u stomaku, ali i perinatalno (porođaj i sve oko njega) te tokom ranog postnatalnog perioda. Pristupi koji imaju u osnovi lekovitost poput mindfulness - a, prenatalnog povezivanje, smirujuću konekciju između majke i njenog partnera, veštine i tehnike rešavanja pre i perinatalnih trauma, …., mogu da ponude izlaz za bolji ishod i da tako daju rešenja za bolje i kvalitenije život kako individue tako iI unutar odnosa. Iz ugla pre i perinatalne psihologije naglašavaju da je rođenje dugoročan događaj i da moramo imati više svesti o njemu kako za bebu ali tako I za majku/ženu, partnera. Dokazano je da sva naša isksustva, percepcije, uverenja, osećanja, misli, kapaciteti leže na kontinuumu počev još od perioda pre začeća i stvaraju obrasce/paterne koji, ukoliko se ne osvetle, ostaju prisutni u našem svakodnevnom životu, podhranjujući naše odluke, iskustva, izbore na nesvesnom nivou s obzirom da implicitna (telesna, nesećajuća, preverbalna) memorija dominira pre i perinatalnim periodom, a da bi se tek od nekog 18 meseca života počela javljati eksplicitna (sećajuća) memorija. Npr. beba koja od svoje majke dobija impuls “neželjene” može da oseća nepripadnost u detinjstvu i odraslom dobu. To onda može da ode i dalje te da podrhranjuje nesvestan negativan doživljaj sebe u interakciji sa drugima. Ovo je samo jedan primer koliko snažne efekte ona može da ostavi na ličnost. S obzirom da psihologija rađanja pokriva preventivni, edukativni pristup, sa druge strane ona se bavi i terapeutskim radom, gde edukovani perinatalni terapeuti rasvetljavaju i prorađuju naše najranije obrasce radeći sa bebama, decom ali i odraslima, a koji kao takvi, osvešteni, dalje nude osnovu za zdravlje i puniji život. Normalizuju se eventualne poteškoće i uče se nove veštine rezilijentnosti. Cilj pre i perinatalnih edukatora za razliku od terapeuta je edukativna i preventivna nudeći želju da se podrže majke i bebe kako bi dobile osećaj pripadanja, vidljivosti, konekcije kao i da se podrže porodice da svesno ulaze u začeće, trudnoću i rani period kada beba stigne te da im se daju jasni alati, podrška, saveti, edukacije koje mogu da primene ili samostalno, a ako to situacija nalaže uz profesionalnu podršku. Naglašavamo da je pre i perinatalna psihologija zasnovana na naučnim principima epigenetike, neuronauka te zagovara unutrašnji pristup bebi koji uključuje osećanja, sećanja, iskustva. Na taj način cela se porodica može osetiti viđenom, saslušanom i shvaćenom, što je u osnovi baza za otpornost nervnog sistema i za pozitivan ishod po svakog, kao i za zdravije društvo. Kod nas u Srbiji uskoro dobijamo prvog pre i perinatalnog edukatora, nadajući se da će se u budućnosti što veći broj i drugih profesionalaca poput lekara, psihologa, babica... edukovati za ovaj poziv te svojom stručnošću i znanjem pružiti podršku onima koji žele da se ostvare u roditeljstvu, "trudnim" parovima kao i onima koji već gaze roditeljskim putem. Text: Milijana Majstorović, PPNE Student (APPPAH) Muzikoterapeut, dipl. defektolog Musical Baby Bonding instruktor Instruktor za masažu beba |