Malo o iskustvu rađanja iz bebinog ugla

photo credits Bethany Galster | Calgary

Iskustvo dolaska na ovaj svet duboko je imprintovano u našem mozgu i u future će definisati naš preživljavajući vs. napredujući mozak i život. On definiše ono kako vidimo, čujemo, osećamo, mirišemo, jednom rečju doživljavamo i percipiramo svet a time utiče i na maketu našeg sveta koji ćemo kreirati.
Složićete se da je rođenje jedino mesto i događaj gde su SVI ljudi jednaki a gde su im prava, nažalost, najviše narušena i vode u nepravdu.
Verujem da svako ljudsko biće, bilo gde, zaslužuje fiziološki porođaj bez medikamenata, ometanja, instrumentarijuma, zlostavljanja i odvajanja – ukoliko to zaista nije medicinski neophdno. I onda kada je pomoć čak i neopohodna, važno je i tad priznati da je naneta povreda, čak iako je bilo neophodno. ZAŠTO? Zato što na taj način pomažemo i mami i bebi da se iscele – da procesuiraju i integrišu ono što im se desilo.
Naš glavni prioritet, kao ljudske vrste, koji konstantno “prima” nova ljudska bića, nove generacije, leži u tome da tom ljudskom biću DAMO ono što mu je potrebno: neometenost i kontinuiranu konekciju sa majkom. I kada se nešto desi, treba pružiti adekvatnu brigu majci i bebi (porodici) protkanu svesnošću i prisutnošću, a sve u cilju OGROMNOG razvojnog zadatka koji se upravo dešava, u narodu poznatijim kao  KONEKCIJA!
Moralna i etička odgovornost medicinskih radnika je da poštujui majku i malo biće (kako pre tako i perinatalno). Ko je ona (beba)? Zašto je stigla ovde? Postoji razlog i svrha!
Iskustvo napuštanja maminog telo, koje je bilo transporter, iz jedne u drugu dimenziju, je OGROMNA, definišuća. Što god da se desi je povezano u nervnom sistemu, u našem emocionalnom delu mozga. Kako doživljavamo MAJKU je način kako ćemo doživeti i majku Zemlju. Način na koji smo viđeni, saslušani na koji nas osećaju definisaće upravo ovo iskustvo. Kako volimo, vidimo i osećamo druge je definisano isto našim iskustvom. Kako tretiramo i u kakvom smo odnosu  sa Zemljom definisano je rođenjem tj onda kada napustimo svoju prvu sredinu – majku – i spustimo se u novu “zemljanu” sredinu.
Nije bitno koje je rase, godina, relgije, polnog identiteta, primanja, edukacija, geografije majka i beba – SVAKA BEBA IMA JEDNAKO PRAVO da ima sisarski, miran, fiziološki i najmanje moguće traumatizovan porođaj. To znači imati pravo za najbolju priliku, podršku kako bi se desila i održala konekcija sa majkom, a time i sa zemljom.
Rođenje je jedini događaj gde smo svi mi ljudi ustvari JEDNAKI  - u toj potrebi i pravu. Ostala ljudska prava su nastala iz ranjivosti koja upravo nastaje usled “mešanja” u porođaj te poricanju ženskog telesnog suvereniteta i prirode, kao i odbacivanja da su bebe svesna bića koja se sećaju, osećaju i znaju još u stomaku.
Fiziološka potreba i pravo svake bebe je da sama pokrene svoje rađanje, u komunikaciji i u vezi sa majkom, održavajući konekciju tokom porođaja, i da je po završetku dotaknuta samo ONA (majka) kao  i da bude ostavljena sa njom NASAMO, a majka je ona koja treba da proceni svaki sledeći korak.  Ovo je najsuptilniji trenutak stvaranja neuralne osnove za njihovu vezu. I napredak.
Svako ometanje, ove kompjuterski tačne kombinacije, stvara naš preživljavajući mozak a time i podele. Tu nastupaju problemi; nikad zadovoljena potrebe jednakosti i pravde. Porođaj koji odvaja bebu od mame i Izvora, od ljubavi, poverenja i konekcije, daje bol i strah. Ovakvo “ožičen” mozak daje jako malo solucija za rešenja  problema.
Nažalost, većina nas je prošla ovo iskustvo separacije, ometanja i nanošenja bola na svojim rođenjima i time smo duboko postali diskonektovani od svoje majke, ali i od svojih ličnih fizioloških impulsa i imperativa. To nas je napravilo “SRVAJVERIMA”, pre nego “TRAJVERIMA”.
"SRVAJVERIMA" bola, straha, nepoverenja i separacije od Ljubavi.
Svaki put kada vidite bebu umotanu u ćebence - poput burita - želim da razmišljate o ovome, kako biste videli da je toliko toga pogrešno u našem svetu; kupujemo, istražujemo, ulažemo, želimo, ali gubimo suštinu. Želim da vidite kako su osnovna prava i jednakost beba napadnuta.
Umesto što od beba pravimo “burita”, ljudsko pravo, kako bi beba napredovala, MORA da bude koža na kožu i ne trebamo im se mešati u “posao” a time prirodno je za očekivati da i mamini instinkti, takvim pristupom, neće biti ometeni. Ukoliko očekujemo ljudsko biće čiji je nervni system ima poverenja prema majci, svetu i drugima i kreiran je kako bi napredovao, moramo da uvidimo gde grešimo.
Nils Bergman MD, osnivač Cangoroo Nege i istraživač, uči doktore, babice o takozvanoj “0 separaciji” (Zero Separation). “Ne činite ništa prvih 1000 sekundi. Ostavite ih same 17 minuta. Neka se mama i beba upoznaju. Potom 1000 minuta, 17 sati, a potom 1000 sati, 17 dana.”
Ponovićemo, ukoliko postoji medicinska potreba, i ako je bilo neophodno da se ona primeni, prihvatite je, priznajte i svesno joj pristupite. Budite uz njih (bebe), imunejtu, kosntatujte, usporite, reflektujte…..
Podržite ih i budite uz njih da prevaziđu tu trauma.
Da, i dalje pričamo o bebama.
Svaka beba treba mamin dodir. Sa njim se završava neuralni process. KONEKCIJA. Mama-beba KONEKCIJA daje jednakost i kreira PRAVDU za kojom tragamo kao ljudska vrsta.
I za kraj zapitajmo se. Kakva smo mi to ljudska bića koja donosi bebe na svet?
Čast pojedincima, ali nažalost mi jesmo bića sa dosta malim i vrlo često nikakvim kolektivnim i svesnim pristupom, (znati)željom, voljom kako bismo bili sigurni da svako dobije ono što je neophodno i što TREBA da dobije, fiziološki, emocionalno, spiritualno rođenjem, kao i svakog dana, kako bi napredovao/la.
Svaka beba ima ISTO PRAVO. Svako ljudsko biće koje stigne na ovu planet treba da bude viđeno sa obzirom i poštovanjem i da doživi neuralno ISKUSTVO ljubavi, poverenja, sigurnosti i prisutnosti majke.
Obilje i harmonija, mir, napredovanje dolaze iz mesta KONEKCIJE sa majkom i time sa Majkom Zemljom.
“If we are going to thrive we have to stop humans built for survival over love.”
I sad, vratimo se opet na sekund “burrito bebi” + jedna malena vežba za razmišljanje - bonus.
Pogledajte sebe, svoju unutrašnju bebu, vaše rane/mlade neurone. Vašu amigdalu. Neka vaš rani mozak i vaša unutrašnja beba bude saslušana. Osetite to u telu. Gde je? Šta je?Odakle dolazi ta bol? Duboko iznutra? 
To je potreba da budemo viđeni, saslušani i da nas se oseti. 
Nas, malene, neverovatne bića/duše koje su stigle na ovaj svet. Nekad.


Janel Mirendah  - text
Nana - adaptacija :)