Implicitna (nevidljiva) memorija koja oblikuje naš život

Svi smo čuli onu poznatu, “Onaj ko se ne seća prošlosti, osuđen je da je ponavlja!” Dok se neke verzije ove izjave  često koriste u sklopu kulturoloških razmatranja poput, ratova, politike….ona itekako može da se primeni i na našu ličnu istoriju. Što smo manje u prilici da dozovemo našu prošlost na svetlo dana i tako je osvetlimo, ona nas više oblikuje, često na način koji ne želimo.
Implicitna memorija oslanja se na moždane strukture koje su kompletno razvijene pre nego smo rođeni. S obzirom da je ona nesvesna, telesna memorija, kada se aktivira u sadašnjem trenutku, ne deluje da vuče korene iz prošlosti. Umesto toga, osećamo kao da se dešava sada i ovde. Stog ami reagujemo kao da smo se vratili u originalnu situaciju.

Implicitna memorija ne uključuje unutrašnja iskustva prisećanja, poput eksplicitne. Ona je opisana kao „retencija bez sećanja“ i kao nedeklarativna, neverbalna memorija. Ona može biti bihejvioralna (ponašajna), emocionalna, perceptualna i somatosenzorna i najčešće je osećamo u telu. Dboar primer implicitne memorije je sedanje na biciklo i kretanje sa istim, dok kod eksplicitne memorije bi se pokazala kao prizivanje sećanja na onog koji nas je učio npr. da vozimo. Dakle možemo dozvati, svesno, to sećanje.
Traumatična sećanja, su naješće implicitna, jer traumatična iskustva preplave mozak sa kortizolom, hormonom stresa, koji „ugasi“ deo našeg mozga koji enkodira memoriju i učini je eksplicitnom. To kod traume, konkretno, izostaje. Tako da naša implicitna memorija može da bude poput neke nevidljive sile, koji ima snažan uticaj na nas. Što više upoznamo implicitnu memoriju, bolje ćemo razumeti sebe i nećemo dozvoliti iskustvima i reakcijama, u sadašnjem trenutku, da budu aktivirani našom prošlošću tj. istorijom.

Zbog prirode implicitne memorije, koja se aktivira nesvesno i uzrokuje reakcije, mi ih često ne razumemo. Npr. Susret sa određenom tapetom može podsetiti osobu na prostoriju gde je ona kao dete bila zlostavljana, ostavljajući za sobom uplašenost bez jasnog razloga da znamo zašto. Buđenje posle raskida, može da aktivira usamljenost koju je dete osećalo buđenjima kao dete. Slušanje bebinog plača u avionu može osobi uneti nemir, aktivirajući bolna osećanja kada je i ona sama bila beba.
Ove emocije koje se javljaju dolaze iz implicitne memorije i ličnog iskustva iz detinjstva. Intenzitet reakcija  se bazira u zavisnosti od stepena stresa originalne situacije. Npr. Osoba koja se osetila napušteno kao dete može da iskusi jači intenzitet osećanja odbačenosti posle raskida. Roditelj koji je bio zastrašen kao beba češće pokazuje znakove disregulacijei preplavljenosti kada njegovo dete plače i kada je u nemiru.
“Implicitna memorija oblikuje arhitektutru selfa”, rekao je Dan Siegel u svojoj poznatoj knjizi “Razvijajući um”, a koju toplo preporučujem. Bez obzira što je ta memorija nesvesna, itekako utiče na nas, na mnoge načine kao partnere, roditelja, ljude. Mi smo u osnovi reaktivni i naši životi mogu se itekako oblikovati reaktivacijom implicitne memorije. Ona može da nas aktivira stvarima  kojih u osnovi nismo svesni ili čak nemaju smisla za nas, a ipak nam donose snažne emotvine reakcije. Ovo takođe može biti slučaj kod ljudi koji su doživeli zlostavljanje ili još ranija traumatska iskustva. Koja ih vode u disocijaciju. 

Kako funkcionišu psihološke trauma?
 “Psihološka trauma uključuje blokadu eksplicitnog procesuiranja i slabi sposobnost (žrtve) da kortikalno konsoliduje svoje iskustvo,“navodi Siegel. To znači da nerazrešena traumatska iskustva uključuju dosocijaciju ili smanjenu sposobnost procesuiranja određenog preplavljujućeg događaja. Ovo objašnjava zašto žrtve zlostavljanja ili traume često imaju problem da prizovu pojedine aspekte događaja.
Zapamtite da implicitna memorija ima značajan uticaj na nas. Najčešće najintenzivnije reakcije u sadašnjosti dolaze iz implicitne memorije, s obzirom da su intenzivna osećanja vezana za ta sećanja. Ali ukoliko smo u prilici da ta implicitna sećanja “pretvorimo” u eksplicitna, možemo da razrešimo nerazrešenu trauma i da se osetimo integrisanije unutra. Evo tri praktična načina da to uradimo ili barem pokušamo:
 

1. Mislite o tome. Prvi korak je da budete znatiželjni u vezi svojih reakcija. Akronim COAL (eng.Curious, Open, Accepting, Loving) dakle znatiželja, otvorenost, prihvatanje i ljubav prema sebi dok istražujemo koja to osećanja i misli nas aktiviraju u određenim situacijama. Važno je da budete saosećajni i bez osude kada otvorite vrata svoje istorije i pokušate da otkrijete stvari koje vas bole. Sledeća stanica je vaš um gde  opet imamo akronim SIFT (eng.Sensations, Images, Feelings, Thoughts), odnosno istražite Senzacije, Slike, Osećanja i Misli koje naviru. Npr. ukoliko imamo snažan osećaj besa ili straha kada naš partner koristi određeni ton, možemo da istražimo posebne senzacije u telu, slike, osećanja i misli koje dolaze potom. Dakle znatiželjom, otvorenošću i voljom da istražimo svoje  reakcije, pre nego robujemo njima, možemo da počnemo od površine svojih sećanja davajući smisao korenu osećanja koja su pomešana.
2. Pišite o tome. Istraživanja su pokazale da što  više dajemo smisao i osećamo pravu bol svog iskustva, postajemo bolji/e. Nije samo u pitanju trauma koju smo možda doživeli po sredi i njen uticaj na nas već upravo njena nerazrešenost  koja nas u suštini limitira.  Stvaranje koherentnog narativa “naše priče” daje nam priliku da razrešimo trauma  i oslobodimo sebe lanaca prošlosti. “Priče pružaju dostupnu perspektivu emocionalnih tema naše imlicitne memorije koja je sa druge strane nedostupna svesnom. Stoga je vođenje dnevnika kao i intimna komunikacija sa drugima, bliskim ljudima ili terapeutom, snažan alat jer organizuje um. Na taj način lakše možemo da damo smisao svojim emocijama ” – Siegel. D. Što više otkrivamo i komuniciramo svoju priču, pre ćemo implicitnu memoriju napraviti eksplicitnom i razumljivijom sebi na dubljem nivou.
3. Pričajte o tome. Kao što je pomenuto gore, terapija je optimalan način da bi se radilo na implicitnoj memorji i ukoliko osećate potrebu da vam je potrebna stručna podrška, potražite je. Biti u mogućnosti da zagrebemo ta sećanja, govorimo o njima i osetimo ih bez obzira na intenzitet unutar sigurne, neosuđujuće sredine itekako može da pomogne da odvojimo prošlost od sadašnjosti. To nam dozvoljava da razumemo određena osećanja koja se aktiviraju,a  kao refleksija naše prošlosti. Ona čini osećanja manje stvarnima tj jakima u trenutku i dozvoljava nam da odgovorimo na način koji je više refleksija onoga što mi stvarno jesmo i šta osećamo danas.

Uranjanje  u našu istoriju ume da bude zastrašujuće za mnoge od nas, ali implicitna memorija može da odključa određene misterije o kojima  brinemo na dnevnoj bazi.
Kako jedna izreka kaže “onaj koji se ne seća prošlosti, osuđen je da je ponavlja”- Bilo da u neznanju ponavljamo bolne obrasce  u svojoj karijeri, vezama, u odnosu sa sobom,a u cilju da živimo  slobodnije, moramo biti hrabri i pogledati u svoju prošlost. Kada ljudi naprave konekciju i daju smisao svojoj priči, obično se osećaju jačima, slobodnijim, spremnijim za pomake pod  svojim uslovima. Jedan od najboljih delova profesije  terapeut je u svedočenju ovakvih  transformacija.
Za kraj da ukratko rezimiramo  eksplicitnu i implicitne memorije kao vrsta memorija i zašto je važno da ih razumemo?

Implicitna memorija Vs. Eksplicitna memorija
I jedna i druga su tipovi dugoročne memorije. Informacije kojih se sećate nesvesno zove se implicitna, dok informacije koje svesno pamtite poznata je kao eksplicitna. Radnje poput vožnje biciklom, čitanja knjige se oslanjaju na implicitnu memoriju, dok svesno prizivanje aktivnosti uključuje korišćenje eksplicitne memorije.
Eksplicitna i implicitna memorija igraju važnu ulogu u oblikovanju vaše sposobosti da se opozovete na informacije i da ste u interakciji sa svojom okolinom. Poznavanje osnovnih razlika između njih je važno za razumevanje i shvatanje kako memorija radi. Ljudi se uglavnom fokusiraju na eksplicitnu memoriju, ali israživači sve više postaju zainteresovani implicitnom memorijom, kako ona radi i utiče na znanje i ponašanje.
Informacije kojh se ljudi, ne namerno, pokušavaju setiti su skladištene u implicitnoj memorji, koja se često nekad zove i nesvesna ili automatska memorija.  Ova memorija je nesvesna i bez intence. Nekad je zovu i nedeklarativnom  s obzirom da je ne možete svesno dozvati.
Dok je eksplicitna memorija svesna i može se verbalno objasniti, implicitna memorija je uglavnom nesvesna i nije verbalno artikulisana. Implicitna memorija je često proceduralna  i fokusirana na korak po korak process koja mora biti izveden, kako bi se određeni zadatak završio. 

E sad kada smo definisali i eksplicitnu i implicitnu memoriju, generalno, biće nam jednostavnije objasniti i približiti njeno postojanje u pre i perinatalnom period te kakvu važnost ona ima i zašto je trebamo razumeti kada govorimo o prenatalcima i bebama. Uskoro stiže tekst o implicintnoj memoriji i zašto je ona važna kod beba.
 
Milijana Majstorović
Pre i perinatalni edukator (PPNE- APPPAH)
Dip. defektolog, muzikoterapeut