Bebe plaču. Puno.

Odmah posle porođaja, otkrila sam najveću  šalu među roditeljima: to je onaj (često udružena sa kolutanjem očiju) uopšteni savet, a koji smo uglavnom svi primili – liste, knjige, komentari – koji su uglavnom često kontradiktorni i često bezuspešni. Čak i jedna od patronažnih sestara mog deteta, podelila je jednu sličnu sa mnom – verovatno u pokušaju da me opusti i podseti na trivijalnost “da su sve bebe različite” i da sam ja naprosto osuđena da imam bebu koja puno plače.
Kada je moja beba imala 9 nedelja krenuli sam na program za masažu beba Prvi dodir (First Touch baby massage class) gde je instruktorka, koja je vodila grupu, odbijala da mi da bilo kakav savet. Bila sam očajna i ljuta pošto mi nije nudila ništa od rešenja na moja pitanja “Zašto sam uopšte i došla ovde?” Rekla sam joj: “Zar vi niste jedna od onih koji predstavlja šaptača bebama?”
 
Ona se nije ni trznula niti odreagovala na moj pritisak. Pogledala me u oči i rekla: “Ja nisam šaptač bebama. Ja jednostavno samo slušam roditelje, kako bi oni sami imali prostora da slušaju svoju bebu”.
 
Skoro sam razmišljala o tome i shvatila kako je ta konstatacija imala transformišući uticaj na mene kao majku. Odjednom mi je sevnulo da ono što je izgledalo kao kontradiktoran savet roditeljima je na površini, zapravo, bio u velikoj meri isti. Shvativši da svi saveti oko spavanja (spusti ga, podigni ga, ne pravi kontakt očima, hrani ga da zaspe, spavajte zajedno, nemojte da spavate zajedno) služe jednoj svrsi: da pokušaju da prikriju ono što se upravo desilo. Da stvari dodatno ne komplikuju. Da vrate život pod kontrolu. Da nas zaustave da progovorimo o tome kako su se naši životi i identiteti  transformisali, komplikovali i rekonfigurisali. Pored njihove kontradiktorne sadržine, svi ovi saveti bili su dizajnirani tako da zaustave druge da nas slušaju.
 
Kako  smo  vremenom prolazili kroz časove, ona je bila od reči. Slušala me. Potpuno, bez osuđivanja. Samo me pustila da budem tamo gde sam bila. Niti jednom nije probala da me ”popravi”. Pokušala sam polako da prihvatim otkiće da je moja beba takođe osoba koja ima potrebu i žudi da bude saslušana. I tako sam polako naučila osnove osluškivanja bebe. Posmatrajući detalje njenog telesnog govora, primećujući ton njenog glasa, visine plača, posmatrajući kako reaguje na mene.
 
Počela sam da shvatam zašto je toliko mnogo ljudi koji nam brzo daju neki roditeljski savet. To je zato što je alternativa - slušanje  - teško. Stvarno, Mnogo teško. Učenje osluškivanja bebe bio je najteži zadatak ikada u mom životu. Teži od porođaja. Teži od brige oko konstantno uplakane bebe.
Učinio me je ranjivom i golom upravo to da joj “dozvolim” da izrazi svoju emociju. Da ne osećam da  treba da je zaustavim. Posvetiti njoj svoju punu pažnju značilo je da treba da napustim svoju Vrlo važnu listu. Značilo je da nisam ja ta koja ima kontrolu. Da nisam mogla imati čak ni iluziju kontrole. Da priznam da možda nemam sve odgovore. Trebalo je da pustim priču o tome ko želim da budem…i ko želim da ona bude…i da joj dozvolim da ona doprinese delom svoje vlastite priče.
U isto vreme me je i plašilo i veselilo.
 
Njen plač je konačno nestao. Ne mogu da dokažem zašto. Možda je prevazišla to, ali u mom srcu istinski verujem da razlog u tome leži upravo zato što mi je neko pomogao da naučim kako da po prvi put istinski slušam svoju bebu. Jednom kada je bila saslušana, nije više imala potrebu da plače tako glasno da bih je čula.
 
Jer slušati ne znači samo čuti, slušati znači povezati se.

I, na kraju, najvažnija stvar koju svi mi trebamo. 
 
Autorka: Alyssa Williamson
iaim.org.au
facebook.com/BabyInMindCharity
(tekst je objavljen uz odobrenje autorke)
​

Ovo je teško priznati jer zvuči potpuno čudno, ali bilo je snažno iskustvo na koje sada gledam kao na vid ceremonije. Ukoliko želite da uđete u bebin svet dajte priliku njenoj koreografiji.

Da pojasnim.

Postati majka, po prvi put, zbunilo me na način koji nisam i ne mogu još opisati rečima. Zapanjio me novi život u mom naručju. Nikada pre nisam toliko gledala jedno lice satima, dan za danom. Takođe nikada pre nisam  osećala simultanu iscrpljenost, zanesenost i razdraženost nedeljama. Načini kako razumeti drugo ljudsko biće bili su zbrkani, osim onoga što srce oseća i oči vide. Zato sam upitala svoje telo da me nauči kako tek rođeni Bendžamin doživljava SVOJ svet.
Onda kada smo nas dvoje bilo skroz sami, stavila bih ga na pod i legal pored njega. Potom bih imitirala pojedinačno svaki pokret i zvuk koje je moj mališan od sedam nedelja pravio:

Pućio usnice.
Otvarao usta.
Mrštio se.
Posmatrao širom otvorenih očiju.
Pružao ruke.
Držao ruke stegnuto pored tela.
Istezao, opružao stopala i prstiće.
Trzao ručicama i nožicama.
Gugutao.
Pravio pesnice.
Otvarao šake i talasao njima.
Prevrtao se sa strane na stranu.
Pravio duge pauze i mirovao telom sve sa divnim, mirnim, izrazom lica.

Mislila sam da ću se moći prepustiti ovoj "imitaciji" minut- dva, ali sam izdržala i duže. Nešto u tom iskustvu me transportovalo u moju sopstvenu, telesnu memoriju onog perioda kada sam ja bila beba. Iznutra sam osetila jednu vrstu oslobađanja fizičkog šablona stvaranog godinama kroz uspravljenu posturu i prihvatljive izraze lica.

Osetila sam se bespomoćno, DA, ali istovremeno i ekspanzivno konektovano – obzirom da se moje postojanje (u tom trenutku) nije završavalo granicama moje kože.

Poruka je bila jasna. Govorila mi je da su naša tela, moje starije i njegovo tek rođeno, privremeni darovi.
Naše duše su iste veličine.
Podignula sam se sa poda.
Skromna.

Autorka: Laura Grace Weldon
Izvor: ​lauragraceweldon.com