Mnogi ljudi, roditelji, ali i eksperti zastupaju ideju takozvanog ”učenja samostalnog umirivanja” ili “samoutehe”. Samostalno uspavljivanje često nazivaju svetim gralom bebinog sna. Kada bebe uspe sama da se smiri roditelji mogu da očekuju prestanak isprekidanih i dolazak mirnijih noći. Mnogi eksperti pričaju neispavanim roditeljima kako je od vitalnog značaja naučiti bebu “veštini” samostalnog smirivanja što je pre moguće.
Šta ukoliko vam kažem da se bebe ne mogu/ne umeju samostalno smiriti? Bebe nisu ništa više u stanju da se same smire nego li da nauče voziti bicikl. Samouteha tj. samostalno smirivanje nije nešto što možete nekog da naučite primenjujući ma koje tehnike.
Reći ćete: “Ali radi”. Ali, da li radi stvarno? Treningom uspavljivanja možete dovesti do toga da beba ne traži pažnju plačom i da odlazi na spavanje bez roditeljske asistencije vrlo jednostavno, ali to ponašanje nije indikativno za bebe koje su spokojne, mirne ili blage po prirodi. Kroz trening spavanja možete usloviti bebu da ne plače radi traženja pažnje i da se prilično lako uspava bez uključivanja roditelja. Ovo ponašanje ipak ne ukazuje na to da je beba mirna, utešena ili smirena. Samostalno smirivanje je razvojna faza, veština koju bebe dostižu kako odrastaju. Postajući više fizički mobilnije, hraneći se se sve češće čvrstom hranom i naravno  razvijajući veštinu govora. Bez obzira što eksperti o spavanju obećavali, u principu ne možete naučiti nešto nekog ukoliko mozak nije dovoljno razvijen i opremljen.

Samostalno smirivanje je termin koji dovodi u zabludu. Ko god ga je izmislio pametno ga je napravio takvim da zvuči pozitivno i nežno, slično novom talasu koji je kontrolisano plakanje nazvao ”kontrolisano smirivanje, raspoređeno tešenje i sl”. Vešt marketing. U stvarnosti vi zapravo kategorički ne ostavljate bebu da se “uteši”, ostavljate je da plače čak i ako to traje dve minute.

Samostalno smirivanje i razvoj mozga

Da bismo razumeli kako se proces samostalnog smirivanja razvija, moramo da se osvrnemo na psihološki koncept “emocionalne samoregulacije” procesa kojim ljudi “prorađuju” i regulišu svoje emocije. Kao odrasli mi to radimo na dnevnoj bazi, npr. gledamo televiziju i nadolazi strašna scena, mi brzo okrećemo kanal ili pokrivamo oči. Možda smo čitali knjigu koja nas je rastužila, odložićemo je desetak minuta, nasuti sebi piće i uzeti pauzu. Možda smo se probudili iz lošeg sna, upalićemo svetlo i proveriti da nema nikoga. Ovo su sve primeri emocionalne samoregulacije, važnog procesa koji nam pomaže da svoje emocije držimo pod kontrolom. U suprotnom bismo proključali i na kraju postali prekipeli lonac čistih emocija, nesposoban da funkcioniše na dnevnoj bazi.

Emocionlna samoregulacija je vitalna ne samo za naše psihičko već i za naše fizičko stanje, imajući u vidu toksičan efekat konstantno visokog nivoa stresa prisutnog u našem telu. Postoje 3 osnovna načina suočavanja sa jakim emocijama: Pristup, Napad i Izbegavanje. Verovatno vam su vam načini napad i izbegavanje poznatiiji kao situacije bori se ili beži (eng. fight or flight). Svi poznajemo ta osećanja dobro. Nešto se desi što uzrokuje određenu uzbunu i naše telo odreaguje, odnosno ostaje da se bori ili pobegne iz date situacije.

Šta sa Pristupom?Jednostavno govoreći, on objašnjava našu želju da pristupimo onim  stvarima, ljudima, koji nam pomažu da se osećamo emocionalno sigurnim. Rečima vaše bebe, vi ste ta osoba. Vi ste vašoj bebi sigurno mesto i prirodno i one će želeti da “pristupe” vama (uglavnom plačom, tražeći fizički kontakt sa vama), posebno onda kada još nisu emocionalno ili fizički razvijene dovoljno da bi napale (suočile) ili izbegle emociju. Nažalost mnoge bebe znaju da se okrakterišu  kao “manipulativne”, a o potrebi da beba SAMO treba svoje roditelje da je uteši, govori se kao o lošoj navici  koju bi trebalo promeniti. Mnogi eksperti smatraju da ukoliko je beba nahranjena, suva, utopljena, takoreći podmirena, ona nema više potreba. Ima. Njihove emocionalne potrebe su važne koliko i fiziološke, stoga zašto ne pridajemo tome više pažnje? Takođe, bebe doživljavaju bori se ili beži odgovor već od ranog uzrasta ali nisu neurološki razvijena dovoljno kako bi regulisali svoje emocije. Bebe za to trebaju nas.

Trojnost mozga

Po rođenju bebin mozak je otprilike četvrtina mozga odrasle osobe.Moždano stablo i mali mozak su prilično dobro razvijeni i prvi su delovi mozga koji će se tek nastaviti razvijati tokom prvih godinu i po dana života. Ovo moždano područje odgovorno je za preživljavanje – temperaturna regulacija, disanje, varenje i osnovne emocije. Limbički sistem, naš “osećajni mozak” je sledeći u procesu razvoja tokom prve tri godine. On je odgovoran za emocije i veze sa drugima. Ovaj deo mozga pored ostalog uključuje hipokampus i amigdalu. Poslednji se razvija, neokorteks, odnosno naš misleći mozak.Neokorteks je najsofisticiranije područje našeg mozga i razvija se tokom detinjstva i adolescencije pa sve do ranih dvadesetih. Ovaj deo mozga je odgovoran za kritičko, analitičko i racionalno mišljenje.

Ukoliko razmišljamo o samostalnom smirivanju u skladu sa moždanim razvojem, koji deo mozga smatrate odgovornim za pravo samostalno smirivanje ili emocionalnu samoregulaciju? Očigledno je da su mali mozak i moždano stablo neophodni  - to je mesto gde se nalaze odgovori na to da li ćemo se boriti ili bežati (eng.fight or flight) koji je od vitalne važnosti za mozak. Šta je sa limbičkim sistemom? To je mozak odgovoran za emocije.Kako bismo se smirili moramo da znamo šta se dešava odnosno kako manipulisati emocijama? Zato nam je potreban naš misleći mozak. Naš neokorteks nam pomaže da racionališemo i analiziramo situaciju i tako nadođemo do solucije  kako izregulisati emociju. Kada gledate horor film potreban vam je vaš neokorteks da kaže: “Iskuliraj, to je samo film, ok je!”.Stoga, SVI delovi mozga treba da budu kompleptno razvijeni kako bismo mogli da postignemo samostalno smirivanje.Međutim bebe imaju nerazvijen neokorteks. Emocionalna samoregulacija (ili što vi i ja znamo kao samostalno smirivanje) nije fizički moguće kod beba, dece uzrasta od 2,3 godine, predškolaca.Njihov mozak se nije dovoljno razvio. 

 Šta se dešava onda kada učite bebu uspavljivanju?

Znam mnoge koji veruju da samostalno smirivanje “radi” i smatraju da nisam u pravu.Pravi problem ovde, ipak, leži u našoj pogrešnoj interpretaciji onoga šta se ustvari zaista dešava.

Ukoliko praktikujete trenirano uspavljivanja da li tako učite svoju bebu da se samostalno smiri? Ne. Apsolutno ne, jedino ukoliko imate napredno dete čiji je razvoj mozga na nivou petogodišnjaka.U većini slučajeva, nešto se drugo dešava na osnovnom primalnom nivou. Vratimo se na početak kad smo pomenuli deo mozga odgovornog za borbu odnosno beg (fight or flight). Šta se dešava kada hormoni stresa dosegnu nivo toksičnog, a ne možete ni da se borite, a ni da pobegnete? Nastupa zamrzavanje (eng.freeze). Zamrzavate sve aktivnosti kako biste održali homeostazu ili još jednostavnije - sačuvali život. Dr William Sears to zove sindromom gašenja (eng.Shutdown Syndrome). Istraživanje koje je uradila Wendy Middlemiss 2012.godine pokazala je šta se dešava tokom učenja samostalnog smirivanja, naglašavajući koliko je beba i dalje pod stresom, bez obzira na svoju umirenost i vidan san. Hemijski, sad možemo da dokažemo da bebe nisu niti umirene niti utešene tad. Istraživanje 

Posledice mita o samostalnom smirivanju

Ukoliko roditelji veruju da su njihove bebe “utešene” i mirne, prirodno su opušteniji i misle da je sve OK.Šta ako nije OK? Šta ako beba “zamrzne” svoju reakciju, pritom je izuzetno uznemirana a ipak ne zove roditelje? Ako je beba trenirana da se umiri i da ne traži svoje roditelje, kako bi zadovoljili njene emocionalne potrebe, nije isključeno da u nekom momentu beba neće možda ni pozivati ukoliko ima neku urgentnu potrebu. Bebin mozak nije sofisticiran dovoljno da zna da roditelj nekad dođe nekad ne, u zavisnosti od toga šta je u pitanju.

Ono što se dogodi u prvih nekoliko godina života je vitalno za razvoj bebinog mozga. Kao roditelj, vi ste efikasan arhitekta koji gradi i oblikuje osobu koja će nastati. Sećate se limbičkog sistema koji se razvija u prve tri godine života? Onog koji sadrži amigdalu i hipokampus? Istraživanja upravo  pokazuju da što ste više naklonjeni i posvećeni detetu u prvim godinama, to utiče na razvoj hipokampusa. To je važno, zato što je hipokampus povezan sa regulacijom ponašanja. Mnogi se ne slažu da nauka jedino dokazuje ovu vezu u slučaju nekolicine zlostavljane ili zanemarivane dece, ali to nije istina. Postoji istraživanje koje govori o deci koje potiču iz savršeno normalnih porodičnih situacija.Isto vredi i za amigdalu, koja igra ključnu ulogu u procesuiranju emocija.

Ukoliko se tokom podizanja dece povećava veličinu hipokampusa i amigdale, iz toga sledi da je najbolji način da obezbedimo da dete raste tako da poseduje dobru samo-regulaciju taj da reagujemo na njihove potrebe koliko god je potrebno dok su još mali. Bliska veza sa detetom dok je malo ne samo da predviđa njegovu/njenu sposobnost da se samostalno smiri u kasnijem životu, već i njegovu/njenu sposobnost empatije sa drugima, što je još jedanod aspekta emotivne samoregulacije.

Da li je moguće naučiti bebu ili dete od 2, 3, godine da se “samostalno smiri” ili “samostalno uteši”? Ne, nije. Da li je moguće obučiti dete da ne poziva svoje roditelje kad su mu potrebni? Da, jeste, ali kategorčki nije indikativno za bebe koje su srećne, mirne i utešene. Da li je moguće izmeniti arhitekturu mozga vašeg deteta kako bi rasli imajući dobre veštine emocionalne samoregulacije (ili pravu sposobnost da se samostalno smiri) kad budu stariji? Apsoultuno! Najbolji način da to uradite je da ih uzmete, zagrlite, mazite, odgovorite. Ovakav roditeljski pristup isplatiće se u budućnosti - to je način putem kojeg ćete pomoći detetu da razvije sposobnost da se samo može umiriti.

Da, jeste iscrpljujuće biti roditelj bebi i dečici manjeg uzrasta. Prošla sam to. Poznajem dubinu neispavanosti. No kao roditelji, posedujemo neverovatnu sposobnost da oblikujemo buduću generaciju. Dužni smo našoj deci potražiti alternativne načine kako bismo se suočili sa sopstvenim problemima. Samostalno smirivanje nije veština koja može da se nauči.To je ponašanje koje se razvija onda kada je dečiji mozak dovoljno razvijen. To se ne može ubrzati, ali najbolja šansa za razvoj  ove veštine kod vašeg deteta upravo dolazi vašim nežnim pristupom koliko god je moguće. Ironično, tehnike korištene za učenje samostalnog smirivanja, čine dete manje sposobnim da ikad istinski to i nauče.

Autor:  Sarah Ockwell-Smith 
www.sarahockwell-smith.com
Izvor: Pathways to Family Wellness magazine, primerak #43
Prevod i adaptacija: Danijela Majstorović i Milijana Majstorović Kožul

"Verujem da podstičući i ohrabrujući masažu beba i drugih kulturnih tradicija koje pospešuju odnos roditelj-dete, stvaranjem i negovanjem porodičnih vrednosti u našoj kulturi, možemo da vidimo kako generacije izražavaju i dele veću saosećajnost i poštovanje.

Verujem da su bebe svesna bića koja zavređuju poštovanje, nežnost i toplinu i iznad svega osluškivanje. Kada slušamo bebe srcem, otkrivamo sve što želimo da znamo.

Verujem da svaka roditeljska filozofija i svaka beba, bez obzira na istoriju rođenja, treba da dobije priliku da doživi dugotrajnu korist koja se stvara u ranim vezama, a koje su zdrave, sigurne, pune ljubavi.” Vimala McClure.        

Više o Vimali McClure, osnivaču IAIM Asocijacije, koa i o njenom životu, delu, knjigama, možete pročitati  OVDE  ili direktno na njenom SAJTU. 
Izvor: Zvanična stranica  www.iaim.net i  www.infantmassageusa.org

                                                                                       fotografija: Dragana Đorović

"Bonding je jednostavan (ali i mističan)  i lak (ali i težak) kao i sama ljubav." David Chamberlain.

Musical Baby Bonding je program uživajućeg i nadasve praktičnog roditelj-dete kursa koji vodi mame kroz njihovo sopstveno putovanje povezivanja sa svojim novorođenim mališanima. Kroz muziku i pokrete u mirnoj atmosveri, bebe počinju komunicirati sa svojim roditeljima. U isto vreme roditelji uče kako da stimulišu i podržavaju odgovore svojih novorođenih beba pevajući odabrane pesme, svirajući posebne instrumente te plešući na različite muzičke žanrove. Principi MBB-programa mogu pomoći roditelju da razvije jedinstvenu vezu sa svojom bebom. 

Ovaj program veruje da je novorođenče osoba sa razumevajućom mudrošću i svrhom i da se roditelji prirodno vezuju pevajući im uspavanke te šaljući im namenske i eksplicitne poruke dobrodošlice, ljubavi. Stoga on podržava roditelje u traženju jedinsvene veze sa njihovom bebom i bazira se na univerzalnom znanju da muzika evocira bonding ili povezivanje. 

Orly Zalel je razvojni muzičar, predavač, muzički pedagog, postnatalna konsultantkinja i dula sa širokim iskustvom kao i autorka Musical Baby Bonding programa. Ona je posvetila svoj rad istražujući, razumevajući i deleći svoje muzičko znanje. Njen lični cilj je da uči što više roditelja tome kako jednostavno stvaranje muzike i svakodnevnog pevanja može da doprinese razvoju bebe. Sarađivala je sa vodećim autoritetima iz muzičkih i dečijih razvojnih oblasti  u Izraelu i u Velikoj Britaniji i razvila je Musical Baby Bonding program koji je potkrepljen naučnim, ali i istraživanjima tradicionalne i pre-moderne kulture. 

Od ove godine roditelji malih beba (uzrasta od 0 do propuzavanja) imaju priliku da iskustveno prođu Musical baby bonding program i u Srbiji.

Kontakt