Definišimo ranu traumu

​Šta je rana trauma?

Rana trauma može da nastupi bilo kad, počev od koncepcije (začeća), trudnoće, porođaja kao i događaja koji prate porođaj, te  tokom faze povezivanja (rani postanatalni period). Ona može da ostavi limitirajuće imprinte (sećanja) u nervnom sistemu i tako da se odrazi na buduće ponašanje, emocije, sistem uverenja, psihološku orjentisanost, fizičko zdravlje i stanje.Naime, dugo je već poznato da nikotin, alkohol, droge, loša ishrana imaju štetan efekat na plod i bebe. Stresna porodična dešavanja, emocionalna tenzija koja traje, medicinske procedure, pshičko stanje majke, oca…takođe ostavljaju  dugoročne i snažne “otiske” na ličnost u stvaranju. Dakle trauma nastaju u različitim situacijama. Ona može da nastupi iz očiglednih razloga poput prevremenog rođenja, ali i iz nečeg suptilnog, poput gubitka blizanca u ranom stadijumu intrauterinog razvoja. Rana prenatalna iskustva poput smrti u porodici ili neželjene trudnoće su takođe snažni i značajni primeri. Čak i najranija separacija posle porođaja može da bude posebno traumatična (trauma izdaje). Tu je i indukovan porođaj, carski rezovi, forceps, vakum,... Sve ovo probajte da posmatrate i iz bebine perspektive.
​
Zašto je razrešenje rane trauma važno?
Zapamtite, trudnoća, porođaj, rano detinjstvo su mnogo važni nivoi ljudskog života. Veliki broj studija ukazuje da iskustva nastala u ovom period itekako ostavljaju tragove na fizičko, emocionalno i mentalno zdravlje. Moždani razvoj, kapacitet za učenje, emocionalna stabilnost, fizička koordinacija, rane jezičke veštine, samopouzdanje su pod uticajem najranijih životnih iskustava. Neurološka istraživanja pokazuju direktnu vezu između iskustava osobe i razvoja njenog nervnog sistema. To znači da ono što prenatalci i bebe dožive, ne samo da utiče na njihovu spremnost I sposobnost za formiranje sigurne veze kao i donošenja odluka kasnije u životu, već učestvuje u strukturisanju mozga i nervnog sistema.
Prenatalci i bebe nažalost, rutinski, prolaze traumatična iskustva koja negativno utiču na njihov razvoj. Njihovo iskustvo često nije uvaženo, ignoriše se, ne artikuliše i preko njega se “prelazi” lako. Takva iskustva koja nose u svom sistemu, često predstavljaju problem za dalje menadžerisanje stresom, suočavanje sa konfliktima, odražava se na samopouzdanje, ali i na roditeljstvo. U kasnijem životu nerazrešena rana trauma utiče na ličnsoti, ponašanje, relacijske formacije. One se takođe znaju odraziti na fiziološke karakteristike poput ravnoteža, (ne) mogućnost  orjentacije u prostoru, mentalne karakteristike poput pažnje, učenja kroz iskustvo…..Ukratko, nečiji kompletni self image i način odgovaranja na spoljnje događaje, ljude, situacije su pod utcajem rane trauma.
Mnoga istraživanja,vođena unutar prenatalne zajednice, vrlo jasno pokazuju da ukoliko je beba povređena, cela porodica trpi. Bebina sposobnost da percipira svoju okolinu je neverovatna. Prenatalci i bebe itekako osećaju šta mama, tata, braća, sestre prolaze. Sa druge strane oni uče kako da odgovaraju na svet oko sebe od svojih staraoca i zavini su od njih čak i kada govorimo o procesuiranju trauma. Jedan od važnijih imprinta je biti viđen/a, saslušan/a, da me osete. (Kako se osećate kada sebi postavite ovo pitanje?)
Naravno dolaskom na svet bebe se još razvijaju, ali  rana iskustva i odgovori su već inkorporirani u njihov razvojni process i nervni system.
 Važno je, na vreme, shvatiti da, ono što beba prolazi, prolazi i porodica i ono što porodica prolazi, prolazi i beba. Stoga važnost prihvatanja i razrešenja rane trauma kao i razrešenja potencijalnih konflikta između članova porodice od velike su važnosti za dalju dinamiku.
Repaternovanje i iscelenje rane trauma takođe pruža alate bebama i njihovim porodicama a koje nisu pre posedovali. Pristupanjem imprintovane traume u adekvatnoj brzini, unutar sigurne i podržavajuće okoline daje priliku bebama i deci, ali i porodicama da daju smisao traumatskom iskustvu i time dobiju priliku  da menjaju  odgovoro na aktuelnu stresnu situaciju.
Razrešenje trauma doprinosi boljem zdravlju i opštem stanju individue. Bebe kod kojih se razrešila rana trauma bolje spavaju, prisutniji su, nemaju problem sa dojenjem i da, u boljoj su poziciji da percipiraju tuđe stanje uma. Dr. Peter Nathanielsz (1999) sugeriše da zdravlje odraslih zavisi itekako od prenatalnog  i ranog postnatalnog perioda i iskustava koje ovaj period nosi. U njegovoj knjizi Life in the Womb on govori da razrešenje rane trauma kao I jaka, podržavajuća veza vodi u zdravo detinjstvo a tako I u odraslo doba. Na kraju razrešenje rane trauma doprinosi  funkcionisanju cele porodice i dozvoljava joj da bude još jače povezana.