5 stvari koje možda niste znali o (po)vezanosti između roditelja i dece

Otac je ušao u moju kancelariju, vidno uznemiren i zabrinut pošto kaže da ga njegov sedmogodišnji sin ne sluša. Nabrajao je izazov za izazovom sa svojim sinom počev od odlazaka u park, preko  jutarnjih oblačenja sve do eruptivnih i fustrirajućih uspavljivanja. Ogorčen, otac me je pogledao i pitao: “Zašto bi bilo koje dete pratilo svog roditelja na prvom mestu?” To je bilo odlično pitanje i jedno od onih na koje nisam mogao da odgovorim, a da se ne osvrnem na smisao povezanosti na prvom mestu.
Nauka o vezivanju se bavi studijama o ljudskim odnosima. Vezanost, veza, spona (eng. attachment) je put kojim pružamo koren sigurne baze našem detetu, negujući ga, dajući mu time smisao pripadanja, svrhe i značaja. John Bowlby, psihijatar, koji je prvi stvorio termin “attachment” tvrdio je: “Ono što je važno za mentalno zdravlje je to da beba i malo dete treba da dožive toplu, intimnu i trajnu vezu sa svojom majkom (ili zamenom za majku) u kojoj oboje nalaze satisfakciju i uživanje.”
Premda postoje široko rasporostranjene podudarnosti na kritičku ulogu attachment -a u emocionalnom i kognitivnom razvoju, ipak  ono i dalje ostaje kompleksno i dinamično polje. Treba da znamo da je nauka o ljudskim odnosim  mnogo više od “baby bondinga”. Ona je otelotvorenje fuzije instikata i emocija koje nas teraju u potragu za kontaktom i blizinom sa drugima.
​

macnamara.ca

Gordon Neufeld, jedan od vodećih svetskih razvojnih eksperata, je složio delove “attachment slagalice” otkrivši kompleksnost ljudskih odnosa. Dok je glad za vezom deo ljudske psihe način kako nas to "attachment vezuje" je jedna dinamična i fluidna priča koja se uleva u sve aspekte života. Ono što otac sedmogodišnjeg dečaka, sa početka ovog teksta, nije razumeo je to da su svi izazovi koje je imao sa dečakom ustvari upravo proisticali iz njegove veze sa njim. Fokusiranje na ponašanje svog sina ne bi dalo odgovore koji su možda njemu trebali, no to bi bio prvi korak ka početku razumevanja onoga šta se ustvari desilo u njihovoj vezi, a sa kojim bi on mogao započeti napredak sa njim.

5 stvari za razumevanje veze/spone (eng. attachment)
1. Attachment  je dvosmerna ulica  - kada roditelji razmatraju koliko je njihova veza jaka sa detetom oni često to poistovećuju sa ljubavlju i koliko oni vole svoju decu i žele da budu u njihovoj blizini. No attachment nije samo bitan za roditelje već i za dete. Često zaboravljamo da pogledamo unazad i razmotrimo koliko je ustvari dete vezano za svoje roditelje i ako jeste – koliko duboko? Bez jake veze roditelji ima malo kapaciteta da “preokrenu” dečije instinkte za praćenjem, slušanjem, usvajanjem istih vrednosti ili čak prilikom da se traži pomoć (kada treba) od tih istih odraslih (roditelja). Umesto da budu u mogućnosti da vode dete, roditelj se može suočiti sa stalnim erupcijama, frustracijama, otporima, opozitima paralelno sa zapovedničkim ili komandujućim ponašanjem.
U procenjivanju koliko je naš odnos zaista dobar sa našim detetom trebamo da  gledamo očima naše dece. Odgovor za oca koji me pitao zašto bi dete trebalo pratiti roditelja leži u njihovoj vezi (eng. attachment). Upravo je dečija ljubav ta koja nas osnažuje i jača u našem staranju i brizi o njima. Ne možete se istinski brinuti o detetu koje vam nije dalo svoje srce. Slažete li se?
2. Separacija (odvajanje) je jedna od najupečatljivijih iskustava
Vezivanje je najveća potreba koju dete ima stoga separacija ili odvajanje predstavlja jedno od najupečatljivijih iskustava. Separacija je posebno provokativna za malu decu zbog njihove nezrelosti i visokog stepena zavisnosti. Iskustvo separacije može da raspiri tri primarne emocije kod deteta – težnja, frustracija i strah. Kada nastupi separacija deca mogu da se “prikače” za vas, odu u frustraciju ili pak da osete strah i anksioznost. Odgovor je da ih razuverite i osigurate ma gde god da odu (frustracija , strah..). Oni su vezani za odrasle koji brinu o njima – od članova porodice do nastavnika, vaspitača – konekcija je ključ kada ih ostavljate sa drugima. Attachment i separacija su dve strane istog novčića, u prevodu, našoj deci nedostaju samo oni ljudi sa kojima su bliski.
3. Veza je štit koji čuva od emocionalnog ranjavanja – Jedan od izazova za decu jeste širok spektar emocija koja ona dožovljavaju i prolaze, sa mogućnošću da budu povređena duboko. Bit odbačen, ne voljen, može biti veoma ranjivo za srce ali je ujedno i izdanak za negujuću vezu sa odraslima. Kada je detetu stalo kako ga to odrasli vidi, tada ranjivi inputi od vršnjaka i drugih odraslih imaju manje šanse da duboko povrede. Ključ u rezilijentnosti i preživljavnju stresa i nedaća kod dece leži na dostupnosti barem jedne jake emocionalno dostupne odrasle osobe koja može da uteši, pruži osećaj  topline, vođenja i koja će podržati suze i tugu ukoliko je neophodno. Razlog zašto deca trebaju da budu vezana za odrasle je taj da on upravo odraslima daje kapacitet da sačuvaju i zaštite emocionalno zdravlje kod deteta.
4. Instinkt za odvajanjem umesto za spajanjem – Samo ljudska bića dolaze sa instinktom da traže konekciju sa drugima. Oni takođe imaju instinkte da se i odvoje kada je pretnja od separacije ili ranjavanja prisutna. Ukoliko briga o nekome ili nečemu ide ka tome da vas povredi, mozak može da zameni instinke attachment-a i odvedu dete da odbace tog odraslog. Npr. otac iz moje kancelarije govorio je o tome kako mu je njegov sin prkosio, uzvraćao, rugao se..drugim rečima - roditeljstvo je postalo noćna mora. Kada se dete odvoji, tip ponašanja koje nastupi može biti veoma teško i često stvara više separacije između odraslog i deteta. Cilj je fokusirati se na obnavljanje veze istovremeno suočavajući  se sa ponašanjem koje je izazovno i provokativno.
5. Deporsonalizacija veze (eng. attachment) – Veze mogu postati depersonalizovane što znači da umesto traženja kontakta i blizine, osećanja pripadanja, svrhe, brige i poznavanja od strane neke osobe, se javljaju  preokreti u manje personalne forme konekcije. Neko može da izbegava osećanje pripadanja. Neko može da traga za važnostima unutar raznih grupa ili radnih mesta kroz svoja konstantna dostignuća i težnje ili pak kroz socijalne mreže  - što sve u principu predstavlja odaljavanje od bliske veze sa pojedincem. Depersonalozovani attachmenti jesu pokušaj mozga da pomere nekoga kako bi se konektovao sa drugima, ali na način koji je manje ranjiv i koji stvara odbrambenu zonu protiv potencijalnog ranjavanja od separacije.
Često je slučaj da onda kada naša deca deluju na načine koji nisu adekvatni ili su prkosni mi se ODMAH fokusiramo na njihovo ponašanje. Ono što je propušteno jesu dečije potrebe vezivanja kao i emocionalni problemi koji su upravo i odveli u to problematično ponašanje. Ukoliko ne možemo da oprostimo neadekvano ponašanje naše dece, ono što možemo je da se pomerimo ka tome da zaštitimo i učinimo sigurnom našu postojeću vezu te je iskoristimo utičući i vodeći dete u drugom pravcu. Ukoliko najveće probleme koje imamo sa svojom decom tretiramo kao probleme vezanosti, bićemo bliži korenu problema i još bliži napredovanju te “popravci” naše veze sa njima.
 
Reference
Neufeld, G. (2012). The Attachment Puzzle Course, Neufeld Institute, Vancouver, BC, Canada
Autor teksta
Dr. Deborah MacNamara je autor naslova Rest, Play, Grow: Making Sense of Preschoolers (or anyone who acts like one), radi na Neufeld Institutu i direktor je Kid’s Best Bet, Centra za porodično savetovanje. Više informacija na sajtu www.macnamara.ca i www.neufeldinstitute.org