Baby choreography

Ovo je teško priznati jer zvuči potpuno čudno, ali bilo je snažno iskustvo na koje sada gledam kao na vid ceremonije. Ukoliko želite da uđete u bebin svet dajte priliku njenoj koreografiji.

Da pojasnim.

Postati majka, po prvi put, zbunilo me na način koji nisam i ne mogu još opisati rečima. Zapanjio me novi život u mom naručju. Nikada pre nisam toliko gledala jedno lice satima, dan za danom. Takođe nikada pre nisam  osećala simultanu iscrpljenost, zanesenost i razdraženost nedeljama. Načini kako razumeti drugo ljudsko biće bili su zbrkani, osim onoga što srce oseća i oči vide. Zato sam upitala svoje telo da me nauči kako tek rođeni Bendžamin doživljava SVOJ svet.
Onda kada smo nas dvoje bilo skroz sami, stavila bih ga na pod i legal pored njega. Potom bih imitirala pojedinačno svaki pokret i zvuk koje je moj mališan od sedam nedelja pravio:

Pućio usnice.
Otvarao usta.
Mrštio se.
Posmatrao širom otvorenih očiju.
Pružao ruke.
Držao ruke stegnuto pored tela.
Istezao, opružao stopala i prstiće.
Trzao ručicama i nožicama.
Gugutao.
Pravio pesnice.
Otvarao šake i talasao njima.
Prevrtao se sa strane na stranu.
Pravio duge pauze i mirovao telom sve sa divnim, mirnim, izrazom lica.

Mislila sam da ću se moći prepustiti ovoj "imitaciji" minut- dva, ali sam izdržala i duže. Nešto u tom iskustvu me transportovalo u moju sopstvenu, telesnu memoriju onog perioda kada sam ja bila beba. Iznutra sam osetila jednu vrstu oslobađanja fizičkog šablona stvaranog godinama kroz uspravljenu posturu i prihvatljive izraze lica.

Osetila sam se bespomoćno, DA, ali istovremeno i ekspanzivno konektovano – obzirom da se moje postojanje (u tom trenutku) nije završavalo granicama moje kože.

Poruka je bila jasna. Govorila mi je da su naša tela, moje starije i njegovo tek rođeno, privremeni darovi.
Naše duše su iste veličine.
Podignula sam se sa poda.
Skromna.

Autorka: Laura Grace Weldon
Izvor: ​lauragraceweldon.com