PODSTICANJE RANOG MOŽDANOG RAZVOJA 
0 Comments
 PRENATALNA STIMULACIJA KAO VAŽNA OSNOVA ZA PROCES UČENJA
"Studije su dokazale da muzika puštana tokom trudnoće pomaže vašoj bebi u intelektualnom razvoju, angažuje bebinu pažnju, komunicira ljubav, razvija memoriiju, jezičke i govorne veštine, te stimuliše potencijalne muzičke sposobnosti". - Thomas Verny, M.D., with John Kelly, The Secret Life of the Unborn Child "Deca koja su “kupana” muzikom bolja su u matematici i čitanju. Pevanje uspavanki kao i pričanje priča bebi, čak i pre rođenja, stimulišu početak govora. Pružaju verbalnu pripremu.” - According to Janellen Huttenlocher, of the University of Chicago - Musica Prenatal, Scientific Discoveries "Skorije studije i mnogo eksperimenata naučno su dokazale da nerođena beba, može da čuje, oseti i nauči čak dok je u stomaku. Tokom trećeg trimestra beba je u mogućnosti da zapamti zvuk kojem je bila izložena (Womb song)”. - Dr. Sheila Woodward, Chair of Music Education and assistant professor of music education, University of Southern California "Dokazi o pamćenju i kapacitetu za učenjem, takođe postoje. Nerođena beba ne samo da čuje, već je sposobna da razlikuje glavne komponente muzike i jezika poput: dužina, jačine, boje, visine.” - Dr. Sheila Woodward, Chair of Music Education and assistant professor of music education, University of Southern California “Kroz istoriju roditelji umiruju svoju decu uspavankama i repetativnim umirujućim tonovima. Danas je i dokazana lekovitost kao i uticaj muzike na novorođene, ali i na prevremeno rođene bebe. Muzika je logična intervencija zato što je strukturisana i ima sekvence. Ukoliko se ponude pravilan, umirujući ritam i melodija, ona podržava i pomaže im da se umire i postanu smireni.” - Jan Schreibman, Music therapist Methodist Children's Hospital, Indianapolis, IN “Fetus može da čuje, doživi, okusi, na primitivnom nivou, pa čak i da nauči. Najvažnije je da ono može da oseti, ne sa “odraslom” sofisticiranošću, ali ipak oseća.” Thomas Verny, M.D., with John Kelly,The Secret Life of the Unborn Child “...Beba od 6 meseca pa gore, može da se seti, čuje, uči”. - Thomas Verny, M.D., with John Kelly, The Secret Life of the Unborn Child “Muzički elementi participiraju u procesu komunikativnog razvoja veoma rano. U stvari, skorija istraživanja ukazuju da upravo oni “popločavaju” put lingvističkim kapacitetima pre nego fonetski elementi.” - Hanus Papousek, Musicality in infant research: biological and cultural origins of early musicality. In Musical Beginnings: Origins and Development of Musical Competence. ed. Irene Deliege and John Sloboda Oxford: Oxford University Press “Dr Sheila Woodward pratila je dugoročne efekte prenatalnih stimulativnih programa. Ti programi bili su usmereni na razvoj fine i grube motorike, jezika i govora. Zaključila je da: “Korišćenje, strandardnih testova na određenom uzrastu ukazuju da su deca iz eksperimentalne grupe pokazala značajna, superiorna razvojna i intelektualna dostignuća nego deca iz kontrolne grupe.” Istu temu obrađuje i Donald Shetler, The Inquiry Into Prenatal Musical Experience, Music and Child Development, i beleži:" Jedan od pronalazaka - rani razvoj visoko organizovanih funkcija govora prisutan je kod one dece koja su bila izložena prenatalnoj muzičkoj stimulaciji.” - Donald J. Shetler, The Inquiry Into Prenatal Musical Experience, Music and Child Development “Prenatalni zvuci formiraju važnu razvojnu komponent prenatalnog života zato što pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje.” - Giselle E. Whitwell, R.M.T., Life Before Birth: The Importance of Prenatal Sound and Music "U stomaku bebe uče da prepoznaju i odgovaraju na različite stimulacije koje vode ka uspešnijem fizičkom, metalnom i senzornom razvoju.” - Jennifer Lacey, Music in the Womb: Bonding with Baby Before Birth “Razlike u muzičkim žanrovima su esencijalne i mogu biti korisne za bebino pisanje, čitanje i druge govorno-jezičke veštine.” - Dr. Philip A. De Fina, associate professor at the New York University School of Medicine Department of Psychiatry and Behavioral Neuroscience and chief neuropsychologist and director of neurotherapies at the NYU Brain Research Laboratories. "...Muzički stimulisane bebe brže se razvijaju, progovaraju i imaju brži intelektualni razvoj”. - Dr. Sarah Brewer of Super Baby Ukoliko želite da nam se prdružite na Prentalnim Muzičkim radionicama, informacije imate OVDE!  Web  U poslednjih nekoliko godina naučna istraživanja pokazala su i dalje pokazuju da postoje mnogi benefiti korišćenja muzike tokom trudnoće uključujući: razvoj fetalnog moždanog razvoja, prenatalnog učenja, redukcije stresa tokom trudnoće, poboljšavanja bebinog sna nakon rođenja, kao i pružanja prilike za jedan predivan način intrauterinog povezivanja sa bebom. Idemo redom. U nastavku teksta delimo sa vama neke od tih istraživanja, u kraćoj formi u dva dela. Zanimaju vas prenatalne muzičke radionice i želeli biste ih posetiti. Više informacija imate OVDE 1. POVEZIVANJE SA BEBOM TOKOM TRUDNOĆE “Muzika pomaže u povezivanju. Zamislite zadovoljstvo i radost koju delite sa svojom bebom tokom slušanja, sviranja da ne pominjemo pevanja”, - S. Jhoanna Robledo, Music and Your Baby "To bi trebalo biti posebno vreme za uživanje i povezivanje koje delite između vas, vašeg partnera i bebe. Zapamtite. Nije u pitanju količina vremena, već kvalietet tog divnog iskustva koji međusobno delite”. - Jennifer Lacey, Music in the Womb: Bonding with Baby Before Birth "Ponavljajuće izlaganje određenoj pesmi kao i majčinom glasu ima značajne benefite za dete, ali i za buduću majku. To vreme opuštanja i fokusiranja na dolazak bebe, proizvodi umirujuće hemijske elemente u krvi koji se prenose na bebu preko placente (posteljice). Ta “hemija” pruža i bebi i mami priliku da dele povezujuće iskustvo, stvarajući podlogu za proces učenja kasnije.” - Expectangmonthersguide.com, Prenatal Bonding Lays Foundation for Learning "Prenatalna stimulacija kroz muziku, pogotovo muzika koja se često sluša dok je beba u stomaku, može da učini bebe samouverenijom i opuštenijom kasnije po rođenju. Vi i vaša beba ćete uskoro otkriti odličan način da podelite i da se povežete na emocionalnom i potencijalno intelektualnom razvojnom nivou, a upravo ovaj pristup vam to može doneti”. - Jennifer Lacey, Music in the Womb: Bonding with Baby Before Birth "Reakcija nerođenog deteta na muziku ovisi i o tome da li ono spava ili je budno, kao i od afektivne veze između majke i bebe, a koju njih dvoje ostavaruju baš kroz muziku. Mamina osećanja prenose se na bebu. Drugim rečima, kada fetus čuje muziku ono biva pod uticajem maminog emotivnog odgovora”. Hans Zimmer, The Early Years "79% trudnica može da oseti reakciju fetusa, (povremeno ili retko). Nekolicina može osetiti da li je fetus smiren i da je to reakcija na muziku,” - Independent 12 week study by musicians and composers, Claus D Jensen and Henrik Birk Aaboe 2. REDUKCIJA STRESA TOKOM TRUDNOĆE “Prisutnost prenatalnog stresa može se odraziti na plod/bebu odnosno kasnije na dete u vidu različitih razvojnih poremećaja ADHD, kognitivnog zastoja, ali i narušenosti menatalnog zdravlja kroz anksioznost, depresiju…Stres tokom trudnoće dakako može odvesti i u rizik od pojave autizma. Mame koje su pod stresom takođe donose na svet bebice sa manjom telesnom masom, što može biti indikator za neka srčana oboljenja u kasnijem životu”. - Vivette Glover, Professor of Perinatal Psychobiology, Imperial College London “Kada je majka pod ekstremnim stresom tokom trudnoće, ona proizvodi hormone, glukokortikoide, koji kroz placentu dolaze do bebe i koji mogu da utiču na razvoj bubrega i srca”. - Dr. Karen Moritz, University of Queensland School of Biomedical Science "Prevremen rođene bebe imaju razvijen sluh. Prevremenim rođenjem, a time i izmeštanjem u novu sredinu (koja nije materica), zvukovi koji evociraju intrauterine zvuke itekako mogu da pospeše i unaprede zdravlje bebe. Recimo uspavanke povećavaju nivo oksigena, zdravije spavanje, dobijanje na težini. Takođe umanjuje se iritabilnost, povećava veština sisanja, smanjuje boravak u bolnici, povećava obim glave (što ukazuje na veličinu mozga). Istraživanja dokazuju da bebe sa malom kilažom čiji obim glavice nije adekvatno povećavao/rastao, ukazuu na smanjene kognitivne sposobnosti u kasnijem životu. - Dr. Fred Schwartz, and Dr. Jayne Standley “Stresne situacije i serije neprijatnih događaja i iskustava mogu da reaktiviraju čitave emotivne krugove. No vratimo se na našu glavnu temu. Muzika ima tu sposobnost da transformiše emociju u ljubav, trenutke sreće i nežnosti, stoga ona itekako doprinosi harmoničnom razvoju deteta”. - Musica Prenatal, Scientific Discoveries 3. BOLJE NAVIKE SPAVANJA "Novorođenčad, koja čuju zvuk koji su slušala u stomaku, bolje jedu, spavaju, manje plaču. To se ne dešava zato što je beba imala neki specijalni tretman, već zato što su se stvorile, pozitivne, snažne, veze kreirane ljubavlju I muzikom”. - Vivette Glover, Professor of Perinatal Psychobiology, Imperial College London "Bebe se sećaju muzike koju su slušale u stomaku čak godinu dana kasnije. Neke majke tvrde da se njihove bebe umiruju uz muziku koju su slušale dok su bile trudne". - Keith Whiting, 3 Types Of Music You Must Avoid If You Are Pregnant "Bebe koje su stimulisane dok su još bile u stomaku razvijaju odlične vizuelne, auditivne, govorne i motoričke razvojne veštine. Te bebe spavaju bolje, mnogo su zainteresovanije za okolinu i ono što ih okružuje i zadovoljnije su od bebica koje nisu bile izložene ovoj vrsti stimulacije”. - Thomas Verny, M.D., and Rene Van de Carr. "Nakon uključivanja muzičkih aktivnosti (pevanja i sviranja) a kojima su bile izložene naše bliznakinje tokom boravka u jedinici intenzivne nege, po prvi put smo osetili da im pomažemo u njihovom napredktu. I danas one vole muziku koju smo im svirali i puštali, ali najviše vole naše pevanje. Čak i danas ona ih umiruje i pomaže im da zaspu”. - Tamar Weiss, Magical Melodies: The Benefits of Music for You and Your Preterm Infant  Kako muzički časovi u ranom detinjstvu (0 -3.g) pomažu roditeljima da se povežu sa svojom decom12/5/2017  Dovodeći dete na muzičke časove je poput otvaranja vrata novim prilikama ne samo za dete nego i za roditelje. Svi rastemo zajedno kao roditelji i kao deca i deljenje zajedničkog iskustva sa muzičkih časova može imati ogroman uticaj na zajednički rast. Kao roditelj, svesna sam uspona i padova podizanja dece. Bliska su mi osećanja emotivne preplavljenosti, umora, nesigurnosti, discipline, vodstva i negovanja mog deteta na najbolji mogući način. Zbog unutrašnjih zaheva i izazova podizanja dece, ova situacija je bliska gotov svim roditeljima. Ukoliko smo distancirani od svoje dece, čak i na trenutak, svakodnevni zahtevi odjednom postaju sve teži i teži. Ukoliko namenski posvetimo vreme i fokusiramo se na povezivanja sa svojom decom naš posao roditelja postaje jednostavniji i lakši. To takođe ostavlja jak uticaj i na dete obzirom da se ono tada oseća cenjenim i važnim. Ovo tzv. vreme povezanosti može biti jednostavna igrica “peek a boo” ili pak strukturisan roditelj - dete muzički čas.  Muzikanti su fantastičan način ne samo u pomoći povezivanja sa vašim detetom već i na dobijanju veština koje vam mogu pomoći i kući. Pevanje, plesanje, sviranje instrumenata su pozitivni načini interakcije za obe strane. Lepo je čuti svoju bebu kako se smeje, podvriskuje, ljljujuška na vaš glas. Uzbudljivo je videti vaše malo dete kako istražuje zvukove i instrumente, zatim pomera svoje malo telo na neko nove načine, te koristi svoj glasić kako bi proizvelo smešne zvukove ili pak pevalo. i naravno umirivanje deteta sa nežnom pesmicom kao i opuštanje je divno povezujuće iskustvo.
Muzikoterapijom, pomažemo roditeljima da razviju jaču vezu sa svojom decom deleći muzičko iskustvo. Učimo roditelje pesmicama, sviranju, kretanju sa svojom decom. Kada se roditelj muzički angažuje sa svojom decom mogu ujedno i pojačati svoj odnos sa njim, postati samouvereniji te podržati bolje, često promenjivo, dečije ponašanje. Mnoge studije o benefitima ovako dizajniranih muzičkih časova su sprovedena. Oni deluju pozitivno na fizičke i verbalne odgovore ka deci. Muzikoterapeutske usluge pomažu roditeljima da povećaju svoje poitivne odgovore i roditeljske veštine i time utiču na dečije ponašanje. Kao rezultat muzikoterapije i roditeljske edukacije, većina roditelja poveća svoje pozitivne odgovore. U prilici su da puste da dete vodi glavnu ulogu u igri i da inicira akcije, što povećava pozitivno dečije iskustvo kao i povezanost (Yang, 2016). Kada roditelj učestvuje na muzičkim časovima (vođenim od strane muzikoterapeuta) oni stavljaju sebe u poziciju da nauče veštine koje ne samo da će pomoći detetu da napreduje, već će i direktno uticati na njihov odnos sa detetom. Muzički časovi u kombinaciji sa roditeljskom edukacijom (objašnjavanje kako, kada pevati određene pesmice te svirati određene instrumente) mogu uticati na mnogo nivoa. Npr. kao roditelj će se: 1. Povezati se sa svojim detetom deleći muzičko iskustvo tokom časa. 2. Konektovati se sa svojim detetom van muzičkog časa pevajući mu zajednički naučene pesme kod kuće, u autu…. 3. Ovladati veštinama korišćenja pevanja, muzičkih instrumenata, plesa, relaksacije kako bi pomogli svom detetu - primena naučenog na času kod kuće. Npr dete će: 1. Otkriti nove zvukove, pokrete i načine korišćenja svog glasa koje vodi u stvaranje pozitivne samoekspresije (kao i poboljšanju komunikacije sa roditeljom). 2. Uživati u delenju zabave i smislenog iskustva sa svojim roditeljima koristeći punu pažnju i osetiće se više cenjenim i voljenim (muzika produbljuje emocije i kod dece). 3. Dobiće mnogo novih veština koje imaju direktan uticaj na kritične delove njihovog razvoja (poput komunikacije, pažnje, koordinacije, govora…razvojni aspekt).  Synchrony Lab 1. Jedan od najvažnijih i najistaknutijih zvukova u dečijem životu je svakako mamin glas. On je prvi kojeg čuju, postaje im blizak, prepoznaju ga i razlikuju od drugih. Sve 4 karakteristike su prisutne pre i posle rođenja. Nije li to fascinatno? Ovde imamo uključen proces učenja i jedan je od prvih proces učenja koje bebe prolaze.
2. Mamin glas može da pomogne u tranzicijama, povezivanju i produbljivanju odnosa, umirivanju, opuštanju bebe. - Za novorođenčad mamin glas predstavlja osnovu za prevazilaženje tranizicija npr. velike kao što je rađanje – materica/svet, ali i za druge tranzicije poput vožnje kolima, budnosti/ulazak u sna, presvalčenja/svalačenja… - Za novorođenčad mamin glas predstavlja osnovu za zdravu povezanost (engl. Bonding) detaljnije na Musical Baby Bonding. - Za novorođenčad mamin glas predstavlja osnovu za razvoj kontakta (glasom) koji je prvi i stoga neophodan za stvaranje baze za prve komunikacijske veštine. - Za novorođenčad mamin glas predstavlja osnovu za umirivanje, tešenje i opuštanje. U kombinaciji sa toplim dodirom, glas je najčešće esencijalna komponenta za umirivanje. Zapamtite, dete na zanima kako vaš glas zvuči – upravo kao takav njemu je najukusniji i najveličanstveniji instrument za njegove uši, mozak i osećanja. 3. Pevanje – pre nego samo pričanje – održava bebu smirenom i može da jača vezu za roditeljima, poboljšava zdravlje, povećava jezičku fluentnost. Bebe prepoznaju glas mnogo ranije nego što prepoznaju mamino lice i glas je veoma snažno sredstvo za bebu” (Trehub, 2004.) Istraživanje Sandra E. Trehub dopunilo je i mnoge druge studije koje teže da objasne zašto je muzika, posebno pevanje, sveprisutno u kulturama širom sveta. Moglo bi biti to da muzika ima važnu razvojnu funkciju i stoga, čak od rođenja, mi smo podešeni da održimo pažnju na pevanje. Trehab navodi da pevanje ima modulirajući efekat na kortizol, održavajući ga optimalnim za pozitivnu pažnju. Dokazi govore da je pevanje bebama najdelotvornije za njihovu regulaciju emocija i usmeravanje pažnje. Obe veštine su povezane sa učenjem. Sretna, angažovana beba može da učini sretnijim i lakšim roditeljski život što ujedno i njih same čini samouverenijim i slobodnijim. 4. Glas/slušanje ima adaptivnu ulogu - on održava majku fizički i emocionalno bliskom svojoj bebi i stoga usaglašenom sa njenim potrebama (što nije slučaj kod postnatalne depresije). 5. Svaka interakcija sa vašom bebom – osmeh, zagrljaj, igra, pesma – utiče na ono šta će ona postati. Ostaje samo da procenimo kada, koliko i šta pevati? Saznajte ovde!  Privatna arhiva Sychronylab Naravno, očekuje se drugačije – tj. da mi učimo njih. Međutim one imaju mnogo važnih lekcija za nas takođe, ukoliko se usudmo da obratimo dovoljno pažnje.
1. Mi smo zavisna bića Lako je iz ovog ugla biti “jak/a” te istaći našu autonomiju i nezavisnost. No, da bismo preživeli,svi smo morali i moramo primati kontinuiranu pomoći i pažnje, stalno i na svaki način. Upravo nas bebe podsećaju da niko nije sam sebe stvorio i da smo stoga nečiji dužnici (i da bi trebali – možda - pozvati svoju majku). 2. Šta je ljubav Kao odrasli, mi pružamo ljubav drugima, uglavnom, delimično zahvaljujući onome zbog toga što drugi urade za nas: zabave nas, šarmiraju, objasne stvari, uteše ... Sa ovog stanovišta, bebe ne zaslužuju ništa. One ne moraju ništa da urade za nas (nema svrhe – kako inače nešto malko stariji klinci imaju običaj reći), one nemaju puno toga da nam kažu i veći deo vremena spavaju (bar bi tako trebalo). Ali mi im ipak pomažemo. One nas, zauzvrat, na taj način uče, najčistijoj, najiskrenijoj, ego -slobodnoj vrsti ljubavi koja se zasniva na pružanju emocija bez ikakvih očekivanja ili primanja zauzvrat, već samo, jednostavno, trebaju nečiju pomoć – a mi smo u poziciji da im je i damo. 3. Ljudi su često umorni i uplašeni; ne zli Bebe nam, nažalost, ne mogu reći šta im je. Moramo da pogađamo – i ono što je iznenađujuće je činjenica koliko umemo da budemo velikodušni u svojim interpretacijama – šta je potencijalni razlog plača, ljutnje? Kada plaču mi ih ne optužujemo da su zle ili samosažaljive. Kada udaraju, pretpostavljamo da postoji uplašenost ili trenutna uznemirenost. Itekako smo svesni koliko glad i umor mogu da utuču na ljudsko raspoloženje. Koliko bi bilo dobro da smo češće u prilici da primenimo sličan metod interpretacije i kod odraslih. Koliko bi bili ljubazniji samo da se potrudimo makar malo da pogledamo šta se zapravo krije ispod površine određenog ponašanja - nezadovoljstva, zlonamernosti, očajničke razdražljivosti? Videli bi da se ustvari tu radi o konfuznost, strahu, iscrpljenosti…. 4. Imamo više sličnosti nego što mislimo Istina je jednostavna: svi smo nekad mi bili bebe. Zvuči poprilično drugačije i neobično iz konteksta kada otkrijemo da su neki ljudi npr neobični, čudni i isključeni poput, manijaka, lopova, lutalica. Svi su oni jednom počeli od istog mesta kao i mi. Koliko god različiti bili sada, mi delimo slično nasleđe – i time, uvek, jednu vrste identifikacije – kao i doze saosećanja – koja može da se rodi. 5. Niko nije toliko “stravičan” Neki mogu biti impresivni, a neki sa druge strane previše preplašeni. No svi oni zajedno su nekada bili mali i lomljivi i zadržali su, negde, tu ranu ranjivost (onu bebinu) ispod oklopa. To je osnovno nivelisanje demokratije, kao i ideja da baš svako, čak i oni najbitniji, ozbiljni i veliki, moraju da posete toalet svakih nekoliko sati. 6. Postoji nada Naša vrsta (ljudi) lako oboli: pohlepa, uobraženost, nesavesnost….. No, morali bi se ugledati na bebe; one ne mare da li su kola velika, njih ne zanima šta radiš i koliko novca tvoj posao tebi donosi. Njima je stalo do osnove: zagrljaja, smeha, prijateljstva, provođenja vremena sa ljudima koja su dobri prema njima, bez obzira kako izgledali. Negde duboko, svi osećamo tako. U pitanju je društvo, koje nas je zatrovalo i podržalo pogrešne impulse. Bebe su na strani utopističkih političara. One smatraju da svet treba da je drugačije nego što je sada. One su glasnici nade. Svako je primer onoga što bi mogao da bude, samo ukoliko bi naše društvo moglo biti drugačije i bolje sređeno. 7. Bebe su umetnici One nas opominju za neka naša razočarenja i dosade, upravo zadovoljavajući se na izgled malim, ali veoma važnim stvarima. Šolja sa posebnim poklopcem. Cvet. Barica. Sunčev zrak na tepihu. Ukus mleka. Stvarima koje su nama, ustvari, postale dosadne – nepravedno zar ne. Vermeer, Renoir, Proust, Tolstoy su znali kako da naš entuzijazam ožive sa malim stvarima. Bebe se u tome ni malo ne razlikuju i zaslužuju malo poštovanja, barem onoliko koliko mi prirodno dajemo velikim umetnicima. Izvor: www.thebookoflife.org Prevod i adaptacija: Milijana Majstorovic Kozul Fotografije: Synchrony Lab Otac je ušao u moju kancelariju, vidno uznemiren i zabrinut pošto kaže da ga njegov sedmogodišnji sin ne sluša. Nabrajao je izazov za izazovom sa svojim sinom počev od odlazaka u park, preko jutarnjih oblačenja sve do eruptivnih i fustrirajućih uspavljivanja. Ogorčen, otac me je pogledao i pitao: “Zašto bi bilo koje dete pratilo svog roditelja na prvom mestu?” To je bilo odlično pitanje i jedno od onih na koje nisam mogao da odgovorim, a da se ne osvrnem na smisao povezanosti na prvom mestu. Nauka o vezivanju se bavi studijama o ljudskim odnosima. Vezanost, veza, spona (eng. attachment) je put kojim pružamo koren sigurne baze našem detetu, negujući ga, dajući mu time smisao pripadanja, svrhe i značaja. John Bowlby, psihijatar, koji je prvi stvorio termin “attachment” tvrdio je: “Ono što je važno za mentalno zdravlje je to da beba i malo dete treba da dožive toplu, intimnu i trajnu vezu sa svojom majkom (ili zamenom za majku) u kojoj oboje nalaze satisfakciju i uživanje.” Premda postoje široko rasporostranjene podudarnosti na kritičku ulogu attachment -a u emocionalnom i kognitivnom razvoju, ipak ono i dalje ostaje kompleksno i dinamično polje. Treba da znamo da je nauka o ljudskim odnosim mnogo više od “baby bondinga”. Ona je otelotvorenje fuzije instikata i emocija koje nas teraju u potragu za kontaktom i blizinom sa drugima.  macnamara.ca Gordon Neufeld, jedan od vodećih svetskih razvojnih eksperata, je složio delove “attachment slagalice” otkrivši kompleksnost ljudskih odnosa. Dok je glad za vezom deo ljudske psihe način kako nas to "attachment vezuje" je jedna dinamična i fluidna priča koja se uleva u sve aspekte života. Ono što otac sedmogodišnjeg dečaka, sa početka ovog teksta, nije razumeo je to da su svi izazovi koje je imao sa dečakom ustvari upravo proisticali iz njegove veze sa njim. Fokusiranje na ponašanje svog sina ne bi dalo odgovore koji su možda njemu trebali, no to bi bio prvi korak ka početku razumevanja onoga šta se ustvari desilo u njihovoj vezi, a sa kojim bi on mogao započeti napredak sa njim.
5 stvari za razumevanje veze/spone (eng. attachment) 1. Attachment je dvosmerna ulica - kada roditelji razmatraju koliko je njihova veza jaka sa detetom oni često to poistovećuju sa ljubavlju i koliko oni vole svoju decu i žele da budu u njihovoj blizini. No attachment nije samo bitan za roditelje već i za dete. Često zaboravljamo da pogledamo unazad i razmotrimo koliko je ustvari dete vezano za svoje roditelje i ako jeste – koliko duboko? Bez jake veze roditelji ima malo kapaciteta da “preokrenu” dečije instinkte za praćenjem, slušanjem, usvajanjem istih vrednosti ili čak prilikom da se traži pomoć (kada treba) od tih istih odraslih (roditelja). Umesto da budu u mogućnosti da vode dete, roditelj se može suočiti sa stalnim erupcijama, frustracijama, otporima, opozitima paralelno sa zapovedničkim ili komandujućim ponašanjem. U procenjivanju koliko je naš odnos zaista dobar sa našim detetom trebamo da gledamo očima naše dece. Odgovor za oca koji me pitao zašto bi dete trebalo pratiti roditelja leži u njihovoj vezi (eng. attachment). Upravo je dečija ljubav ta koja nas osnažuje i jača u našem staranju i brizi o njima. Ne možete se istinski brinuti o detetu koje vam nije dalo svoje srce. Slažete li se? 2. Separacija (odvajanje) je jedna od najupečatljivijih iskustava Vezivanje je najveća potreba koju dete ima stoga separacija ili odvajanje predstavlja jedno od najupečatljivijih iskustava. Separacija je posebno provokativna za malu decu zbog njihove nezrelosti i visokog stepena zavisnosti. Iskustvo separacije može da raspiri tri primarne emocije kod deteta – težnja, frustracija i strah. Kada nastupi separacija deca mogu da se “prikače” za vas, odu u frustraciju ili pak da osete strah i anksioznost. Odgovor je da ih razuverite i osigurate ma gde god da odu (frustracija , strah..). Oni su vezani za odrasle koji brinu o njima – od članova porodice do nastavnika, vaspitača – konekcija je ključ kada ih ostavljate sa drugima. Attachment i separacija su dve strane istog novčića, u prevodu, našoj deci nedostaju samo oni ljudi sa kojima su bliski. 3. Veza je štit koji čuva od emocionalnog ranjavanja – Jedan od izazova za decu jeste širok spektar emocija koja ona dožovljavaju i prolaze, sa mogućnošću da budu povređena duboko. Bit odbačen, ne voljen, može biti veoma ranjivo za srce ali je ujedno i izdanak za negujuću vezu sa odraslima. Kada je detetu stalo kako ga to odrasli vidi, tada ranjivi inputi od vršnjaka i drugih odraslih imaju manje šanse da duboko povrede. Ključ u rezilijentnosti i preživljavnju stresa i nedaća kod dece leži na dostupnosti barem jedne jake emocionalno dostupne odrasle osobe koja može da uteši, pruži osećaj topline, vođenja i koja će podržati suze i tugu ukoliko je neophodno. Razlog zašto deca trebaju da budu vezana za odrasle je taj da on upravo odraslima daje kapacitet da sačuvaju i zaštite emocionalno zdravlje kod deteta. 4. Instinkt za odvajanjem umesto za spajanjem – Samo ljudska bića dolaze sa instinktom da traže konekciju sa drugima. Oni takođe imaju instinkte da se i odvoje kada je pretnja od separacije ili ranjavanja prisutna. Ukoliko briga o nekome ili nečemu ide ka tome da vas povredi, mozak može da zameni instinke attachment-a i odvedu dete da odbace tog odraslog. Npr. otac iz moje kancelarije govorio je o tome kako mu je njegov sin prkosio, uzvraćao, rugao se..drugim rečima - roditeljstvo je postalo noćna mora. Kada se dete odvoji, tip ponašanja koje nastupi može biti veoma teško i često stvara više separacije između odraslog i deteta. Cilj je fokusirati se na obnavljanje veze istovremeno suočavajući se sa ponašanjem koje je izazovno i provokativno. 5. Deporsonalizacija veze (eng. attachment) – Veze mogu postati depersonalizovane što znači da umesto traženja kontakta i blizine, osećanja pripadanja, svrhe, brige i poznavanja od strane neke osobe, se javljaju preokreti u manje personalne forme konekcije. Neko može da izbegava osećanje pripadanja. Neko može da traga za važnostima unutar raznih grupa ili radnih mesta kroz svoja konstantna dostignuća i težnje ili pak kroz socijalne mreže - što sve u principu predstavlja odaljavanje od bliske veze sa pojedincem. Depersonalozovani attachmenti jesu pokušaj mozga da pomere nekoga kako bi se konektovao sa drugima, ali na način koji je manje ranjiv i koji stvara odbrambenu zonu protiv potencijalnog ranjavanja od separacije. Često je slučaj da onda kada naša deca deluju na načine koji nisu adekvatni ili su prkosni mi se ODMAH fokusiramo na njihovo ponašanje. Ono što je propušteno jesu dečije potrebe vezivanja kao i emocionalni problemi koji su upravo i odveli u to problematično ponašanje. Ukoliko ne možemo da oprostimo neadekvano ponašanje naše dece, ono što možemo je da se pomerimo ka tome da zaštitimo i učinimo sigurnom našu postojeću vezu te je iskoristimo utičući i vodeći dete u drugom pravcu. Ukoliko najveće probleme koje imamo sa svojom decom tretiramo kao probleme vezanosti, bićemo bliži korenu problema i još bliži napredovanju te “popravci” naše veze sa njima. Reference Neufeld, G. (2012). The Attachment Puzzle Course, Neufeld Institute, Vancouver, BC, Canada Autor teksta Dr. Deborah MacNamara je autor naslova Rest, Play, Grow: Making Sense of Preschoolers (or anyone who acts like one), radi na Neufeld Institutu i direktor je Kid’s Best Bet, Centra za porodično savetovanje. Više informacija na sajtu www.macnamara.ca i www.neufeldinstitute.org  SynchronyLab arhiva Smejanje i osmesi prevazilaze sve uzrasne granice, jezike, kulture, a bebe to znaju najbolje od svih. Premda ne dele isti jezik, kulturu i bar su generaciju mlađi od nas uvek barem možemo deliti osmeh sa njima. Provedite neko vreme sa bebom, pod uslovom da je sita, čista, namirena, videćemo da ona veći deo vremena želi da nam ukrade srce. Bebe su vesele, radosne, harizmatične i druželjubive. I dok je većina kognitivnih istraživača uvidela važnost njihove “slatkoće” u ranom procesu povezivanja, samo nekolicina istraživača je zašla malo dublje. Sa renesansom koja je donela, kako ja volim da zovem “pozitivnu psihlogiju za bebe”počeli smo da cenimo taj osmeh koji ima važnu ulogu od samog rođenja. Poznati snimci nasmejanih beba snimljenih ultrazvukom pojavljuju se još od 2000. godine, faktički od kada je rezolucija slike postala jasnija kako bi pokazala facijalnu ekspresiju. Osvrćući se na ta istraživanja sistematično, psiholog Nadja Reissland sa Univerziteta Durham je identifikovala 7 fetalnih facijalnih ekspresija i potvrdila da i plakanje i smejanje se “praktikuju” već u materici. Potkrepljujuća otkirća iz moje lične globalne studije koja se bavi smejanje beba, bazira se na video zapisima dostavljenih od strane roditelja koju su raportirali smejanje u prvom ili drugom mesecu života. Totalni je mit da je rano smejanje posledica gasova pre nego li ekspresije zadovoljstva. Ako je rani smeh tih, vazdužast i nežan, to je zato što veoma male bebe nemaju još ojačanu muskulatornu kontrolu da proizvode pun glasan smeh. Ali obzirom da roditelji poznaju svoje bebe bolje od bilo koga, tako da kada izveštavaju izvorno osmehivanje u prvim nedeljama mi im ipak verujemo.  SynchronyLab arhiva Ispitivanja takođe pokazuje da peekaboo igra je jedna od najpopularnijih načina da zasmejete bebu. Ona radi u prvim godinama života, takođe sofisticiranost igre može da se promeni. U prvih 6 meseci, bebe su u osnovi više iznenađene povratnom informacijom. One na taj način uče da anticipiraju taj povratni odgovor i zadovoljne su kada se i njihove pretpostavke obistine. Vremenom oni rastu i postaju malo veći (toddlers) i teže da vas još više zasmeju. Tokom ovog perioda osnovni elementi igre su isti. Sve je u kontaktu očima – koji predstavlja čistu socijalnu interakciju. Uprošćeno govoreći: ”Da li me to ti zabavljaš? Stvarno? Ne možemo da igramo peekaboo dok ti proveravaš svoj telefon. Tako, to je već bolje. Sad da me gledaj u oči.” Peekabooo pruža bebama ono što one najviše žele: PAŽNJU ODRASLIH. Ova igra im dopušta da uče o najkonfuznijoj i ujedno neodoljivoj misteriji u njihovom životu. Drugim ljudima. Popularnost igre peekaboo ističe dve glavne ključne karakteristike bebinog smeha. Dakle svrha osmeha bi bila u procesu učenje i intenzivnoj socijalizaciji. Psiholog Rana Esseily i njene kolege sa Univerziteta u Parizu su pronašli da bebe uče bolje uz šaljivog partnera (opozit ozbiljnom). Očigledno je, npr da je plač signal kojim beba kaže da želi da se nešto zaustavi ili da stanete. Ono što je manje očigledno je to da je bebino smejanje upravo suprotno: bebe smejanjem govore da žele da nastavite interakciju sa njima. To ja ujedno način putem kojeg uče više.  SynchronyLab arhiva Kritički, čini se teškim da bebe mogu da prave razliku između šale, pretvaranja i doslovnosti. Elena Hoicka, psiholog sa Univerziteta u Šefildu, pokazala je da se ta sposobnost pojavljuje pre 2 godine. U drugom radu, Hoicka je pratila ranu produkciju humora, pokazujući da bebe kopiraju roditeljske šale vremenom. U drugoj godini, počinju da stvaraju svoje. Psiholog Vasu Reddy sa Univerziteta Portsmouth i Gina Mireault sa Johnson State College iz Vermonta su skoro spekulisale da ova tranzicija “klaunisanja” predstavlja važan marker svesnosti tuđeg uma. Takođe se poklapa sa neumornom energijom todlerskog uzrasta, koja, za neke roditelje, može šalu da učini ne baš toliko zanimljivom.
Paradoksalno, najbolji način da bebu nasmejete je da je shvatite ozbiljno. Nakon svega, ljudi nas mogu nasmejati čak i da ne kažu nešto smešno. Piholog Robert Provine sa Univerziteta Maryland u Baltimoru je pokazao da većina smeha u svakodnevnom životu nije u asocijaciji sa šalama već sa socijalnom draži i grupnom kohezijom. Skorija istraživanja u mom ličnom poslu sugerišu da takvo ponašanje počinje rano. Snimali smo malu decu (toddlers) dok su gledala smešan crtić u grupi, parovima i samostalno. Pronašli smo da se smeju 5 puta više u prisustvu jednog ili više dece. Čak i u bebećem period, izgleda, šala je najdelotvornija kad je podeljena. Naravno ovo znamo već duže vremena. Charles Darwin i eminentni psiholog James Sully su isto bili zainteresovani za teme smejanja kod beba te na njihov uticaj na evoluciju ljudskih emocija. Razlika je u tome što smo mi ovog puta doveli bebe u laboratoriju. Kao indikacija koliko ustvari uzimamo za ozbiljno smejanje beba, planiramo eksperimente kako bismo rasvetlili kako smejanje menja način usmeravanja bebine pažnju na svet kao i njihova konekciju sa ljudima koji ih okružuju. Osećam se privilegovanim da je moj posao upravo zasmejavanje beba. autor: Dr Caspar Addyman, Developmental psychologist, lecturer at Goldsmiths, University of London Izvor: babylaughter.net Tekst je objavljen uz odobrenje autora.  “Ne osećam da me shvataš ozbiljno.” Smeh je primarno socijalan. Mi se smejemo daleko više kako bi se povezali i podelili svoja osećanja nego li na šale, pošalice ili pak iznenađenja.
Ono što, najčešće, bebe nasmejava je upravo ljudski kontakt. Širom sveta, peeekaboo je jedna od uspešnijih igrica kojom možete da nasmejete bebu. To je čista socijalna konekcija. Iznenađenje ima značajnu ulogu, ali univerzalnost leži upravo u razmeni kontakta očima kao i u razmeni uloga (turn-taking). Ne zaboravimo i to da dok igramo ovu igricu, beba uči od vas. Ovo je izgleda najvažnija stvar u vezi sa smejanjem kod malih beba, koje su i dalje malene da bi komunicirale na druge načine. Stoga bebino smejanje upravo “hvata” našu pažnju, a kada beba dobiju našu pažnju mogu i da nauče od nas. Stoga, začuđujuće, najbolji način da bebu nasmejete je upravo da je shvatite ozbiljno. Pružite bebi vašu punu pažnju i istinski se koncentirišite na nju. Ona će biti oduševljena i smeh će pratiti to oduševljenje. Tri koraka: 1. Budite spremni da date bebi vašu punu pažnju – Odložite telefon, verovatno ste već napravili dovoljno fotografija :) 2. Pustite da beba sama vodi interakciju - Imate konverzaciju, ali morate je dobro slušati. 3. Ne pokušavajte da nasmejete bebu – Radite ono što nju interesuje i pomozite joj da svaki put nauči malo više. autor: Dr Caspar Addyman, Developmental psychologist, lecturer at Goldsmiths, University of London Izvor: babylaughter.net Tekst je objavljen uz odobrenje autora.  Little Dumpling Photography Godinama smo mislili da novorođene beba samo spavaju, jedu, plaču, prvih 6 meseci života, ali to nije sve što one mogu da rade!
Živimo u ubrzanom, strahom obojenom, instant društvu. Mnoge majke se indukuju pre zakazanog termina porođaja da bi beba što pre izašla. Ohrabruju se da koriste epidural, terorišući se sa pričama o nepodnošljivom bolu tokom porođaja. A onda kada se beba rodi, roditelji se uče tome da što brže ušutkaju i umire bebu, jer bebin plač mora da se spreči. Postoji samo jedan način sa kojim beba komunicira sa svetom, a to je plač. Većina ljudi ga tako zove. Ja preferiram da kažem da beba tada priča sa nama. Bebe obično pričaju kada su: gladne, preplašene, žedne, umorne, mokre, ne mogu da podrignu, žele da se nose, pitaju se gde ste ili su samo usamljene i žele nešto da vam kažu. Brzo ćete naučiti ŠTA vam vaša beba želi reći ukoliko zamenite konstrukciju: "Moja beba plače zato što je u distressu i ja to moram popraviti” sa “Moja beba priča sa mnom, moguće da ne razumem šta tačno ona želi, ali SLUŠAĆU JE!” Vaša beba ima isto pravo na samoizražavanje. Odgovaranje na bebinu priču, kada god ona to uradi, neće je razmaziti. Čak šta više, vaš odgovor će graditi vezu punu poverenja između vas i nje. Na samom porođaju vi ćete prvo želeti da čujete bebin glas kao indikaciju uzimanja bebinog prvog udaha i tad nećete pokušati niti vam pada na pamet da kažete reči poput: “Ne plači, sve je u redu.” Koristite empatiju i slušajte prve ekspresije. Možete npr, koristiti: “O, da li je to tvoj glasić? Molim te reci mi još.” Psiholog Erik Erikson je davno u nivoima psihosocijalnog razvoja naveo poverenje i nepoverenje kao prve elemente u gradnji ličnosti. Po njemu, odabiranjem jednog ili drugog, poverenja ili nepoverenja, predstavlja upravo rezultate našeg, prvog intrauterinog iskustva, zatim iskustva na rođenju kao i tokom neverbalnog perioda deteta. Bebe govore puno tako da je najbolji način koji možemo da im ponudimo empatija i pažljivo uho. Bebe imaju samo jedan način komunikacije “on liči na plač.“ Svaki put kada one žele da progovore, a mi ih pokušamo ušutkati one dobiju pogrešnu poruku. U mom radu, primetila sam, da kada bebe plaču one samo žele vašu pažnju. Naravno uvek ohrabrujem roditelje da budu uz nju dok plače. Ustvari protivnik sam onih koji zagovaraju takozvano puštanje bebe da plače ili da se samostalno umiri, uspava uplakana. Ali kada odgovorim na bebin plač umesto ušutkivanja, kako bih je brže utišala, radije biram empatiju. Kažem nešto poput: “Da, čujem te i tu sam za tebe, reci mi još. Da li si se uplašila/uplašio i probudio/la? Deluješ mi preplašeno/na. Pričaj mi kako se osećaš.” Nepogrešivo, bebe čuju i osećaju empatiju, koja umiruje. Empatijom pružamo poštovanje i prihvatamo bebina osećanja. Ponekad bebe “pričaju” i onda kada vam žele reći svoje iskustvo dolaska na ovaj svet, ali ujedno sadržaj te priče može i da bude uznemirujući san. Možda se samo plaši samoće? Uzimanje bebe koja plače u naručje i korišćenjem reči poput: “Ne plači, nije ništa strašno. Shhhhhh” predstavlja upravo poricanje bebinih osećanja. Zamislite kako bi se vi osećali kada bi vaš voljeni ili voljena koristila te reči dok vi plačete? Naravno bebe se oglašavaju plačom i onda kada su gladne, žedne, punih pelen ili žele da podrignu, ali kada namirite sve te potrebe, dopustite im da vam kažu svoja osećanja i misli. Ukoliko se ovo dešava u toku noći sasvim je u redu da date sebi neka ograničenja - možete reći: Da čujem te. Saslušaću sve ono što imaš da kažeš, pa se vraćamo na spavanje.” Pošto ste dozvolili bebi da izrazi sebe, slobodno mu pomozite da se vrati u san bilo to, maženjem, pevušenjem…Podržite je. Zapamtite sve dok vaše dete ima pravo da se izrazi, imate i vi. Skroz je ok da kažete svojoj bebi: "Sve dok pričaš na ovaj način, ja se takođe osećam frustrirano i volela/voleo bi da mogu bolje da te razumem.” Budite svesni granica. Empatija je jedna stvar, ali plakanje sa njima je skroz nešto drugo. Kada odgovarate na bebin glas, PRVO proverite svoja osećanja. Jedino tada možete istinski pomoći nekom. Preterano plakanje je prvi od znakova postpartalnog bluza ili depresije. Menjanjem vašeg sistema verovanja od MOJA BEBA PLAČE umesto MOJA BEBA PRIČA, počinjete da gušite unutrašnje glasove koji vam govore da ne znate šta radite, da ste loša majka, da ne možete da utešite bebu i ne poznajete njene potrebe. Mislite o tome. Razvoj poverenja i nepoverenja se nastavlja i u starijem period, mala deca (todlerski uzrast), predškolske godine. Nivo samopouzdanja koje će vaše dete osećati kroz svoj život je u korelaciji sa vašom sposobnošću da održite vašu reč i da mu dopustite da slobodno izrazi svoja osećanja. Kao majka (roditelj), vi predstavljate sigurno nebo na koje dete može da se osloni i po potrebi “vrati” nazad kada god to poželi, istražujući svet. Vi ste ona osoba kojoj dete može verovati bezuslovno; dete koje će biti saslušano i čije je pravo za samoizražavanjem poštovano. Autor: Giuditta Tornetta Izvor: JOY IN BIRTHING Tekst je objavljen uz odobrenje autorke! |