 Svi smo čuli onu poznatu, “Onaj ko se ne seća prošlosti, osuđen je da je ponavlja!” Dok se neke verzije ove izjave često koriste u sklopu kulturoloških razmatranja poput, ratova, politike….ona itekako može da se primeni i na našu ličnu istoriju. Što smo manje u prilici da dozovemo našu prošlost na svetlo dana i tako je osvetlimo, ona nas više oblikuje, često na način koji ne želimo.
Implicitna memorija oslanja se na moždane strukture koje su kompletno razvijene pre nego smo rođeni. S obzirom da je ona nesvesna, telesna memorija, kada se aktivira u sadašnjem trenutku, ne deluje da vuče korene iz prošlosti. Umesto toga, osećamo kao da se dešava sada i ovde. Stog ami reagujemo kao da smo se vratili u originalnu situaciju. Implicitna memorija ne uključuje unutrašnja iskustva prisećanja, poput eksplicitne. Ona je opisana kao „retencija bez sećanja“ i kao nedeklarativna, neverbalna memorija. Ona može biti bihejvioralna (ponašajna), emocionalna, perceptualna i somatosenzorna i najčešće je osećamo u telu. Dboar primer implicitne memorije je sedanje na biciklo i kretanje sa istim, dok kod eksplicitne memorije bi se pokazala kao prizivanje sećanja na onog koji nas je učio npr. da vozimo. Dakle možemo dozvati, svesno, to sećanje. Traumatična sećanja, su naješće implicitna, jer traumatična iskustva preplave mozak sa kortizolom, hormonom stresa, koji „ugasi“ deo našeg mozga koji enkodira memoriju i učini je eksplicitnom. To kod traume, konkretno, izostaje. Tako da naša implicitna memorija može da bude poput neke nevidljive sile, koji ima snažan uticaj na nas. Što više upoznamo implicitnu memoriju, bolje ćemo razumeti sebe i nećemo dozvoliti iskustvima i reakcijama, u sadašnjem trenutku, da budu aktivirani našom prošlošću tj. istorijom. Zbog prirode implicitne memorije, koja se aktivira nesvesno i uzrokuje reakcije, mi ih često ne razumemo. Npr. Susret sa određenom tapetom može podsetiti osobu na prostoriju gde je ona kao dete bila zlostavljana, ostavljajući za sobom uplašenost bez jasnog razloga da znamo zašto. Buđenje posle raskida, može da aktivira usamljenost koju je dete osećalo buđenjima kao dete. Slušanje bebinog plača u avionu može osobi uneti nemir, aktivirajući bolna osećanja kada je i ona sama bila beba. Ove emocije koje se javljaju dolaze iz implicitne memorije i ličnog iskustva iz detinjstva. Intenzitet reakcija se bazira u zavisnosti od stepena stresa originalne situacije. Npr. Osoba koja se osetila napušteno kao dete može da iskusi jači intenzitet osećanja odbačenosti posle raskida. Roditelj koji je bio zastrašen kao beba češće pokazuje znakove disregulacijei preplavljenosti kada njegovo dete plače i kada je u nemiru. “Implicitna memorija oblikuje arhitektutru selfa”, rekao je Dan Siegel u svojoj poznatoj knjizi “Razvijajući um”, a koju toplo preporučujem. Bez obzira što je ta memorija nesvesna, itekako utiče na nas, na mnoge načine kao partnere, roditelja, ljude. Mi smo u osnovi reaktivni i naši životi mogu se itekako oblikovati reaktivacijom implicitne memorije. Ona može da nas aktivira stvarima kojih u osnovi nismo svesni ili čak nemaju smisla za nas, a ipak nam donose snažne emotvine reakcije. Ovo takođe može biti slučaj kod ljudi koji su doživeli zlostavljanje ili još ranija traumatska iskustva. Koja ih vode u disocijaciju. Kako funkcionišu psihološke trauma? “Psihološka trauma uključuje blokadu eksplicitnog procesuiranja i slabi sposobnost (žrtve) da kortikalno konsoliduje svoje iskustvo,“navodi Siegel. To znači da nerazrešena traumatska iskustva uključuju dosocijaciju ili smanjenu sposobnost procesuiranja određenog preplavljujućeg događaja. Ovo objašnjava zašto žrtve zlostavljanja ili traume često imaju problem da prizovu pojedine aspekte događaja. Zapamtite da implicitna memorija ima značajan uticaj na nas. Najčešće najintenzivnije reakcije u sadašnjosti dolaze iz implicitne memorije, s obzirom da su intenzivna osećanja vezana za ta sećanja. Ali ukoliko smo u prilici da ta implicitna sećanja “pretvorimo” u eksplicitna, možemo da razrešimo nerazrešenu trauma i da se osetimo integrisanije unutra. Evo tri praktična načina da to uradimo ili barem pokušamo:
Kako jedna izreka kaže “onaj koji se ne seća prošlosti, osuđen je da je ponavlja”- Bilo da u neznanju ponavljamo bolne obrasce u svojoj karijeri, vezama, u odnosu sa sobom,a u cilju da živimo slobodnije, moramo biti hrabri i pogledati u svoju prošlost. Kada ljudi naprave konekciju i daju smisao svojoj priči, obično se osećaju jačima, slobodnijim, spremnijim za pomake pod svojim uslovima. Jedan od najboljih delova profesije terapeut je u svedočenju ovakvih transformacija. Za kraj da ukratko rezimiramo eksplicitnu i implicitne memorije kao vrsta memorija i zašto je važno da ih razumemo? Implicitna memorija Vs. Eksplicitna memorija I jedna i druga su tipovi dugoročne memorije. Informacije kojih se sećate nesvesno zove se implicitna, dok informacije koje svesno pamtite poznata je kao eksplicitna. Radnje poput vožnje biciklom, čitanja knjige se oslanjaju na implicitnu memoriju, dok svesno prizivanje aktivnosti uključuje korišćenje eksplicitne memorije. Eksplicitna i implicitna memorija igraju važnu ulogu u oblikovanju vaše sposobosti da se opozovete na informacije i da ste u interakciji sa svojom okolinom. Poznavanje osnovnih razlika između njih je važno za razumevanje i shvatanje kako memorija radi. Ljudi se uglavnom fokusiraju na eksplicitnu memoriju, ali israživači sve više postaju zainteresovani implicitnom memorijom, kako ona radi i utiče na znanje i ponašanje. Informacije kojh se ljudi, ne namerno, pokušavaju setiti su skladištene u implicitnoj memorji, koja se često nekad zove i nesvesna ili automatska memorija. Ova memorija je nesvesna i bez intence. Nekad je zovu i nedeklarativnom s obzirom da je ne možete svesno dozvati. Dok je eksplicitna memorija svesna i može se verbalno objasniti, implicitna memorija je uglavnom nesvesna i nije verbalno artikulisana. Implicitna memorija je često proceduralna i fokusirana na korak po korak process koja mora biti izveden, kako bi se određeni zadatak završio. E sad kada smo definisali i eksplicitnu i implicitnu memoriju, generalno, biće nam jednostavnije objasniti i približiti njeno postojanje u pre i perinatalnom period te kakvu važnost ona ima i zašto je trebamo razumeti kada govorimo o prenatalcima i bebama. Uskoro stiže tekst o implicintnoj memoriji i zašto je ona važna kod beba. Milijana Majstorović Pre i perinatalni edukator (PPNE- APPPAH) Dip. defektolog, muzikoterapeut
0 Comments
 Šta je rana trauma?
Rana trauma može da nastupi bilo kad, počev od koncepcije (začeća), trudnoće, porođaja kao i događaja koji prate porođaj, te tokom faze povezivanja (rani postanatalni period). Ona može da ostavi limitirajuće imprinte (sećanja) u nervnom sistemu i tako da se odrazi na buduće ponašanje, emocije, sistem uverenja, psihološku orjentisanost, fizičko zdravlje i stanje.Naime, dugo je već poznato da nikotin, alkohol, droge, loša ishrana imaju štetan efekat na plod i bebe. Stresna porodična dešavanja, emocionalna tenzija koja traje, medicinske procedure, pshičko stanje majke, oca…takođe ostavljaju dugoročne i snažne “otiske” na ličnost u stvaranju. Dakle trauma nastaju u različitim situacijama. Ona može da nastupi iz očiglednih razloga poput prevremenog rođenja, ali i iz nečeg suptilnog, poput gubitka blizanca u ranom stadijumu intrauterinog razvoja. Rana prenatalna iskustva poput smrti u porodici ili neželjene trudnoće su takođe snažni i značajni primeri. Čak i najranija separacija posle porođaja može da bude posebno traumatična (trauma izdaje). Tu je i indukovan porođaj, carski rezovi, forceps, vakum,... Sve ovo probajte da posmatrate i iz bebine perspektive. Zašto je razrešenje rane trauma važno? Zapamtite, trudnoća, porođaj, rano detinjstvo su mnogo važni nivoi ljudskog života. Veliki broj studija ukazuje da iskustva nastala u ovom period itekako ostavljaju tragove na fizičko, emocionalno i mentalno zdravlje. Moždani razvoj, kapacitet za učenje, emocionalna stabilnost, fizička koordinacija, rane jezičke veštine, samopouzdanje su pod uticajem najranijih životnih iskustava. Neurološka istraživanja pokazuju direktnu vezu između iskustava osobe i razvoja njenog nervnog sistema. To znači da ono što prenatalci i bebe dožive, ne samo da utiče na njihovu spremnost I sposobnost za formiranje sigurne veze kao i donošenja odluka kasnije u životu, već učestvuje u strukturisanju mozga i nervnog sistema. Prenatalci i bebe nažalost, rutinski, prolaze traumatična iskustva koja negativno utiču na njihov razvoj. Njihovo iskustvo često nije uvaženo, ignoriše se, ne artikuliše i preko njega se “prelazi” lako. Takva iskustva koja nose u svom sistemu, često predstavljaju problem za dalje menadžerisanje stresom, suočavanje sa konfliktima, odražava se na samopouzdanje, ali i na roditeljstvo. U kasnijem životu nerazrešena rana trauma utiče na ličnsoti, ponašanje, relacijske formacije. One se takođe znaju odraziti na fiziološke karakteristike poput ravnoteža, (ne) mogućnost orjentacije u prostoru, mentalne karakteristike poput pažnje, učenja kroz iskustvo…..Ukratko, nečiji kompletni self image i način odgovaranja na spoljnje događaje, ljude, situacije su pod utcajem rane trauma. Mnoga istraživanja,vođena unutar prenatalne zajednice, vrlo jasno pokazuju da ukoliko je beba povređena, cela porodica trpi. Bebina sposobnost da percipira svoju okolinu je neverovatna. Prenatalci i bebe itekako osećaju šta mama, tata, braća, sestre prolaze. Sa druge strane oni uče kako da odgovaraju na svet oko sebe od svojih staraoca i zavini su od njih čak i kada govorimo o procesuiranju trauma. Jedan od važnijih imprinta je biti viđen/a, saslušan/a, da me osete. (Kako se osećate kada sebi postavite ovo pitanje?) Naravno dolaskom na svet bebe se još razvijaju, ali rana iskustva i odgovori su već inkorporirani u njihov razvojni process i nervni system. Važno je, na vreme, shvatiti da, ono što beba prolazi, prolazi i porodica i ono što porodica prolazi, prolazi i beba. Stoga važnost prihvatanja i razrešenja rane trauma kao i razrešenja potencijalnih konflikta između članova porodice od velike su važnosti za dalju dinamiku. Repaternovanje i iscelenje rane trauma takođe pruža alate bebama i njihovim porodicama a koje nisu pre posedovali. Pristupanjem imprintovane traume u adekvatnoj brzini, unutar sigurne i podržavajuće okoline daje priliku bebama i deci, ali i porodicama da daju smisao traumatskom iskustvu i time dobiju priliku da menjaju odgovoro na aktuelnu stresnu situaciju. Razrešenje trauma doprinosi boljem zdravlju i opštem stanju individue. Bebe kod kojih se razrešila rana trauma bolje spavaju, prisutniji su, nemaju problem sa dojenjem i da, u boljoj su poziciji da percipiraju tuđe stanje uma. Dr. Peter Nathanielsz (1999) sugeriše da zdravlje odraslih zavisi itekako od prenatalnog i ranog postnatalnog perioda i iskustava koje ovaj period nosi. U njegovoj knjizi Life in the Womb on govori da razrešenje rane trauma kao I jaka, podržavajuća veza vodi u zdravo detinjstvo a tako I u odraslo doba. Na kraju razrešenje rane trauma doprinosi funkcionisanju cele porodice i dozvoljava joj da bude još jače povezana.  photo credits Bethany Galster | Calgary Iskustvo dolaska na ovaj svet duboko je imprintovano u našem mozgu i u future će definisati naš preživljavajući vs. napredujući mozak i život. On definiše ono kako vidimo, čujemo, osećamo, mirišemo, jednom rečju doživljavamo i percipiramo svet a time utiče i na maketu našeg sveta koji ćemo kreirati.
Složićete se da je rođenje jedino mesto i događaj gde su SVI ljudi jednaki a gde su im prava, nažalost, najviše narušena i vode u nepravdu. Verujem da svako ljudsko biće, bilo gde, zaslužuje fiziološki porođaj bez medikamenata, ometanja, instrumentarijuma, zlostavljanja i odvajanja – ukoliko to zaista nije medicinski neophdno. I onda kada je pomoć čak i neopohodna, važno je i tad priznati da je naneta povreda, čak iako je bilo neophodno. ZAŠTO? Zato što na taj način pomažemo i mami i bebi da se iscele – da procesuiraju i integrišu ono što im se desilo. Naš glavni prioritet, kao ljudske vrste, koji konstantno “prima” nova ljudska bića, nove generacije, leži u tome da tom ljudskom biću DAMO ono što mu je potrebno: neometenost i kontinuiranu konekciju sa majkom. I kada se nešto desi, treba pružiti adekvatnu brigu majci i bebi (porodici) protkanu svesnošću i prisutnošću, a sve u cilju OGROMNOG razvojnog zadatka koji se upravo dešava, u narodu poznatijim kao KONEKCIJA! Moralna i etička odgovornost medicinskih radnika je da poštujui majku i malo biće (kako pre tako i perinatalno). Ko je ona (beba)? Zašto je stigla ovde? Postoji razlog i svrha! Iskustvo napuštanja maminog telo, koje je bilo transporter, iz jedne u drugu dimenziju, je OGROMNA, definišuća. Što god da se desi je povezano u nervnom sistemu, u našem emocionalnom delu mozga. Kako doživljavamo MAJKU je način kako ćemo doživeti i majku Zemlju. Način na koji smo viđeni, saslušani na koji nas osećaju definisaće upravo ovo iskustvo. Kako volimo, vidimo i osećamo druge je definisano isto našim iskustvom. Kako tretiramo i u kakvom smo odnosu sa Zemljom definisano je rođenjem tj onda kada napustimo svoju prvu sredinu – majku – i spustimo se u novu “zemljanu” sredinu. Nije bitno koje je rase, godina, relgije, polnog identiteta, primanja, edukacija, geografije majka i beba – SVAKA BEBA IMA JEDNAKO PRAVO da ima sisarski, miran, fiziološki i najmanje moguće traumatizovan porođaj. To znači imati pravo za najbolju priliku, podršku kako bi se desila i održala konekcija sa majkom, a time i sa zemljom. Rođenje je jedini događaj gde smo svi mi ljudi ustvari JEDNAKI - u toj potrebi i pravu. Ostala ljudska prava su nastala iz ranjivosti koja upravo nastaje usled “mešanja” u porođaj te poricanju ženskog telesnog suvereniteta i prirode, kao i odbacivanja da su bebe svesna bića koja se sećaju, osećaju i znaju još u stomaku. Fiziološka potreba i pravo svake bebe je da sama pokrene svoje rađanje, u komunikaciji i u vezi sa majkom, održavajući konekciju tokom porođaja, i da je po završetku dotaknuta samo ONA (majka) kao i da bude ostavljena sa njom NASAMO, a majka je ona koja treba da proceni svaki sledeći korak. Ovo je najsuptilniji trenutak stvaranja neuralne osnove za njihovu vezu. I napredak. Svako ometanje, ove kompjuterski tačne kombinacije, stvara naš preživljavajući mozak a time i podele. Tu nastupaju problemi; nikad zadovoljena potrebe jednakosti i pravde. Porođaj koji odvaja bebu od mame i Izvora, od ljubavi, poverenja i konekcije, daje bol i strah. Ovakvo “ožičen” mozak daje jako malo solucija za rešenja problema. Nažalost, većina nas je prošla ovo iskustvo separacije, ometanja i nanošenja bola na svojim rođenjima i time smo duboko postali diskonektovani od svoje majke, ali i od svojih ličnih fizioloških impulsa i imperativa. To nas je napravilo “SRVAJVERIMA”, pre nego “TRAJVERIMA”. "SRVAJVERIMA" bola, straha, nepoverenja i separacije od Ljubavi. Svaki put kada vidite bebu umotanu u ćebence - poput burita - želim da razmišljate o ovome, kako biste videli da je toliko toga pogrešno u našem svetu; kupujemo, istražujemo, ulažemo, želimo, ali gubimo suštinu. Želim da vidite kako su osnovna prava i jednakost beba napadnuta. Umesto što od beba pravimo “burita”, ljudsko pravo, kako bi beba napredovala, MORA da bude koža na kožu i ne trebamo im se mešati u “posao” a time prirodno je za očekivati da i mamini instinkti, takvim pristupom, neće biti ometeni. Ukoliko očekujemo ljudsko biće čiji je nervni system ima poverenja prema majci, svetu i drugima i kreiran je kako bi napredovao, moramo da uvidimo gde grešimo. Nils Bergman MD, osnivač Cangoroo Nege i istraživač, uči doktore, babice o takozvanoj “0 separaciji” (Zero Separation). “Ne činite ništa prvih 1000 sekundi. Ostavite ih same 17 minuta. Neka se mama i beba upoznaju. Potom 1000 minuta, 17 sati, a potom 1000 sati, 17 dana.” Ponovićemo, ukoliko postoji medicinska potreba, i ako je bilo neophodno da se ona primeni, prihvatite je, priznajte i svesno joj pristupite. Budite uz njih (bebe), imunejtu, kosntatujte, usporite, reflektujte….. Podržite ih i budite uz njih da prevaziđu tu trauma. Da, i dalje pričamo o bebama. Svaka beba treba mamin dodir. Sa njim se završava neuralni process. KONEKCIJA. Mama-beba KONEKCIJA daje jednakost i kreira PRAVDU za kojom tragamo kao ljudska vrsta. I za kraj zapitajmo se. Kakva smo mi to ljudska bića koja donosi bebe na svet? Čast pojedincima, ali nažalost mi jesmo bića sa dosta malim i vrlo često nikakvim kolektivnim i svesnim pristupom, (znati)željom, voljom kako bismo bili sigurni da svako dobije ono što je neophodno i što TREBA da dobije, fiziološki, emocionalno, spiritualno rođenjem, kao i svakog dana, kako bi napredovao/la. Svaka beba ima ISTO PRAVO. Svako ljudsko biće koje stigne na ovu planet treba da bude viđeno sa obzirom i poštovanjem i da doživi neuralno ISKUSTVO ljubavi, poverenja, sigurnosti i prisutnosti majke. Obilje i harmonija, mir, napredovanje dolaze iz mesta KONEKCIJE sa majkom i time sa Majkom Zemljom. “If we are going to thrive we have to stop humans built for survival over love.” I sad, vratimo se opet na sekund “burrito bebi” + jedna malena vežba za razmišljanje - bonus. Pogledajte sebe, svoju unutrašnju bebu, vaše rane/mlade neurone. Vašu amigdalu. Neka vaš rani mozak i vaša unutrašnja beba bude saslušana. Osetite to u telu. Gde je? Šta je?Odakle dolazi ta bol? Duboko iznutra? To je potreba da budemo viđeni, saslušani i da nas se oseti. Nas, malene, neverovatne bića/duše koje su stigle na ovaj svet. Nekad. Janel Mirendah - text Nana - adaptacija :)  Zašto volim da radim sa trudnicama kroz muziku prenatalno i zašto mislim da je korisno, efikasno ali i PREVENTIVNO?
Treba da znamo da prenatalno iskustvo može da iz/gradi neverovatnu pozitivnu impresiju - imprint. Naime, prenatalno povezivanje majke i bebe uključuje, osvešćenost, bolju komunikaciju, a kasnije i odličan resurs kada beba stigne. Ako ste zainteresovani za njih, pišite mi! Do tada delim sa vama jednu od tema koja mene facinira u poslednjih nekoliko godina i o kojoj učim svaki dan....malo o ovome pričamo i na radionicama. Čisto da razmislimo o njoj i možda po prvi put čujete za neke... Implicitna memorija je pre - kognitivna, telesna, neverbalna memorija. To je zapis svih događaja zabeleženih na ćelijskom i nivou tkiva. Čak je i bebina amigdala "budna" tokom trudnoće i registruje događaje koji imaju veze sa sigurnošću i preživljavanjem. Kada znamo ovo, a nauka i praksa (birth psychology) je to dokazala i dokazuje bitno je osvestiti i govoriti o prenatelnim i perinatalnim TEMAMA koje nas itekako mogu odrediti i oblikovati na dalje. Osvešćivanjem i proradom ovih tema se bave stručnjaci iz oblasti pre i perinatalne psihoterapije i psihologije (rad na ranim imprintim). Upoznaću vas, ovog puta, više edukativno sa nekim prenatalnim temama koje mogu da ostave snažan uticaj na nas: (postoje i perinatalne - o njima nekom drugom zgodom). Perinatalne: - pre - koncepcija - uticaj pre egzistencijalnog - neki kliničari se bave njome. - koncepcija/začeće - energija majke i oca (jaje i spermić) i njihovo spajanje - kako se desilo? (prirodno ili veštački) - Slobodni pad - Dešava se dva puta. Prvi put kod oplodnje (spirit into matter - form at conception), a drugi put kad oplodjeno jaje, "slobodno padne" iz Fallopian tube u matericu na putu imlantacije (kačenje za zid mamine materice). - Inkarnacijski šok - To je egzistencijalni šok i nastaje u najranijim konekcijama unutar roditeljskog energetskog polja. Duboki osećaj bivanja na "pogrešnom mestu", ne biti vidjen/vidjena može da vodi da osoba kasnije odbija da bude kompletno prisutna i angažovana u život. - blizanac koji je nestao ( Vanishing Twin) - Nauka sada već govori da 50 do 80% oplođenih jajnih ćelija dolazi kao blizanci i da jedno nestane tokom trudnoće. - Implantacija - Prosečno 8 dana posle oplodnje zigot pravi "jamicu" u tkivu materice kako bi se zakačilo i nastanilo te nastavilo svoj rast. Kažu da je ovo prvi kontakt sa mamo. - Otkrivanje - To je period kada majka otkriva da je trudna. Prosečno 4 nedelje posle koncepcije, gde izostaje ciklus, ali može se i produžiti. Kako je bila reakcija na saznanje o trudnoći? - Teme uništenja - neuspeli pokušaj abortusa, ideacija o istom. Fizičko zlostavljanje majke tokom trudnoće. Bilo koji događaj koji plod doživi kao uništenje ili opasnost od istog. - Toksična materica - Uključuje sredinske uslove unutar materice koji negativno utiču na razvoj fetusa (nikotin, alkohol, rekreativne droge, konstantan i nagao stres, hemija, briga ili ukoliko se beba mrzi od strane jednog od roditelja). - Pogrešan pol ploda - Plod nije onog pola koji roditelj želi. Ovo deluje i na prenatalni život i na porođaj. "Od samog početka sam pogrešan/pogrešna". - Materica koja je pretrpila promene - odnosi se na posledice koje prethodni scenariji ostavljaju na bebu koja je trenutno u stomaku i ukoliko ti događaji nisu isprocesuirani/proradjeni. - Uticaj predaka - Uticaji mogu biti podržavajući ili ne. Ti uticaji idu dve ili više generacija unazad i uklučuju kulturalni genocid predaka, smrt, bolesti, snažne događaje u porodici... - Prenatalni odlazak blizanca - Kada blizanac ode još u materici. - Prenatalna pozicija ploda tokom porođaja - Beba se nalazi "zaglavljeno" unutra u pokušaju da nađe izlaz u porošajni kanal ili je u bolnoj poziciji duži period. Poznavanje prenatalnih tema donosi poboljšanje usklađenosti i mogućnost tj prilku da se ponudi odgovarajuća rešenje od strane terapeuta ili roditelja. Osluškivanjem "skrivenih priča" i nuđenjem povezujućih i relacionih POPRAVKI (moguće je i nikad nije kasno), menjate nevni sistem i navike poput pretnji, straha, odmazde, potrebe za zaštitom..... Popravke ovih najranijih stavova i uverenja koje su "donele" prenatalne teme nude iscelenje i olaksanje na dubokim nivoima kako za bebe tako i za odrasle.  Naime, naš svakodnevni život ispunjen je, hteli mi to ili ne, pretećim porukama - dovoljno je da upalite TV, prelistate štampu, proverite portale, svih žanrova.....na ovo dodamo još dnevnu brzinu, neizbežne neprijatnosti, bol, žaljenje.. i eto belaja.
Edukator za mir ( i to postoji :)) i aktivista Mitch Hall ukazuje na važnost naše odgovornosti kao roditelja. Znajte da ste vi već na tom putu i trudni. On se slaže da ono jeste izazovno, ali je i moguće menjati percepciju. “The paradox remains that it is adults habituated to a less than peaceful collective past who are responsible to raise peaceful children for a better future. This may be challenging, but it is possible.” Deo naše velike privilegije evolucijskog nasleđa ja DAR svesne samorefleksije. U stanju smo da iznedrimo tako snažnu misao koja ume da bude realnija od onoga van nas. Ovo je mesto gde naš akltivan rad kao roditelja može da napravi magiju. PRVI KORAK je upravo reflektovanje i koju to količinu i kakva iskustva iz naše okoline (pomenuti manje -veći apsorbovan junk, informacije...) propuštamo kroz filtere naše lične percepcije - priča koju pričamo sebi o tome šta se dešava - i kako ona utiče na nas na ćelijskom nivou. Tokom trudnoće uticaj "higijene" naše percepcije IMA VELIKI ZNAČAJj: Zapamtite da je zdravlje ne samo vaših regenerisanih ćelija već i bebine zdrave integracije njenih ćelija, tkiva, organa, intimno pod uticajem percepcije vaše sakodnevice. VAŠA PERCEPCIJA JE I PERCEPCIJA VAŠ BEBE: Zato je važno naglasiti kako se u ranom scenariju trudnoće suočavamo i borimo sa krizom, iskustvima, emocijama..... Dve majke u istoj situaciji mogu da pošalju skroz drugačije poruke plodu u stomaku, a koje su zasnovane na ličnoj percpeciji kao i na stavu prema određenom iskustvu u kome se ona nađe - majčina interpretacija značenja kao i njen odgovor. Umesto da se istresemo, nerviramo, vrtimo u obrascu, podhranjujemo tu misao, zašto ne uzeti SVESNO drugi pravac. Neka trudnica će npr. u takvoj situaciji staviti ruke na svoj stomak, uraditi par udaha, zatvoriti oči, konektovati se sa bebom i poslati joj ohrabrujuću poruku: “No worries, let’s figure out a good way around this,” Prilika za ovu vrstu percepcijske higijene može da se sprovodi na dnevnom nivou i vremenom postaje druga priroda. Zamislite dve trudnice u jednom duuuugom redu u banci: jedna je ljuta, napeta, kasni na sledeći zadatak, niko je ne primećuje, dok druga se takodje nalazi u tom istom redu ali je smirena i prihvatila je stvarnost, čak i uvidela priliku da ceni trenutak usporavanja i da se poveže sa svojom bebom, objašnjavajući joj i predstavljajući joj ono što vidi npr baš ljude koje vidi u tom istom redu. Sagledavajući iz druge perspektive i svesno menjajući svoju ličnu percepciju ona pomaže svojoj bebi već tad u gradnji (mirnijeg) mozga. Ukratko - da, stresne situacije su tu u manjoj ili većoj meri ali kada dođe do eventualnog emocionalnog, mentalnog ili psihološkog stresa postoje načini da se on amortizuje. Želeti da nešto bude drugačije nego što jeste, je ono što izaziva stres. Tako da cilj ne leži u eliminaciji stresa već u re-orjentaciji naše percepcije na način koji podržava optimalan, rastuće orjentisan razvoj embrija i fetusa. Ljudska beba u poređenju sa drugim sisarima je neverovarno ranjiva i užasno zavisna od drugih. Ta ranjivost je deo evolucijskog kompromisa. Ljudske bebe i bebe drugih primata imaju dosta veći mozak u odnosu na telo u poređenju sa mladuncima drugih sisara. Ljudi imaju manju karlicu nego naši evolucijski preci zbog mogućnosti uspravnog stajanja na dve noge. Kombinacija ova dva fakora dovode do toga da bi ljudska beba trebala da bude rođena na dosta ranijem nivou svog razvojng procesa kako bi bila u stanju da prođe kroz kanal majčine karlice. Ukoliko bi ljudske bebe bile rođene na istom razvojnom nivou kao i druge životnje - trudnoća bi tada trajala 18 meseci i doneli bismo na svet bebu od 9 meseci :).
Kao posledica toga je to da ljudske bebe nisu u mogućnosti da se brinu o sebi i da same namire svoje potrebe. S obzirom da zahtevaju duži period brige, zaštite, podhranjivanja, od bilo koje druge vrste,ona mora da se rodi na mestu gde je njen primarni skrbnik (roditelji) dovoljnno motivisan što uključuje provođenje vremena, ulaganje i energiju za podizanjem deteta. Na koji način onda, tako ranjiva beba, osigurava svoje preživnljavanje? Ona to radi razvijanjem visoko specijalizovanog odnosnog ponašanja koje ostavlja značajan uticaj na mozak kako same bebe ali tako i roditelja i kao proizvod toga razvija se odnos koji traje za života. Proces privrženog vezivanja (Attachment) nije samo kritički važno u formiranju razvoja duboke ljubavne veze sa roditeljem već ono postaje i OSTAJE naš model za sve buduće emotivne odnose! Priroda našeg ranog vezivanja ima takođe značajne efekte na naš psihološki, emocionalni, socijalni, ponašajni i edukacijski razvoj. Većini ljudi je bliži termin "bonding" nego "attachment". Oba ova termina koriste se dugi niz godina kako bi opisali na koji se način ta duboka intimna veza razvija sa roditeljem. Pre nego što nastavimo, hajde da opišemo oba ova termina i da ih definišemo i raščlanimo - jer se razlikuju. Veza (Bond) je specifičan odnos koji imamo sa važnim ljudima iz našeg života (članovi porodice, deca, prijatelji, ljudi sa kojima delimo interesovanja i iskustva.Čak možemo da imamo vezu i sa svojim ljubimcima. Kakogod, veza (Bond) se veoma razlikuje od pojma privrženog odnosa (Attachment). Privržen odnos je specifiča tip veze koji se razvija prenatalno, tokom ranog perioda (bebe i deca) i nosi 4 karakteristike. 1. Prva karakteristika je ta da je primarni staraoc siguran (oslonac) na koji se beba uvek može oslonitii vratiti ukoliko ima potrebu ili je u stanju distresa. 2. Druga karkteristika je da je primarni staraoc sigurna baza odakle dalje beba i malo dete može da ide ka van i upoznaje svet. 3. Treća karakteristika je neposredna blizina, gde beba insistira da ostane blizu svog primarnog staraoca u trenutcima stresa. 4. Četvrta karakteristika je separacioni distresss - kada je dete u distresu ukoliko je odvojeno od primarnog staraoca. Iz ovih definicija postaje jasno da privržena veza (attachment) je ono što bebe/deca "rade" svojim roditeljima. Npr. Roditelj ukoliko se nađe u stresnoj situaciji neće ići kod bebe ili deteta da traži utehu, rešenje, sigurnost i sl. već će potražiti pomoć prijatelja, partnera... drugim rečima Roditelji (primarni staraoci ) su uglavnom opisani kao oni koji imaju sa svojom decom afektivnu vezu, dok deca sa svojim roditeljima imaju privrženu vezu (attachment relationsheep). Roditelj kaže: "Volim te",ti si moje sve.... Beba/Dete kaže:učini da se osećam uvek sigurnim/sugurnom, zaštiti me, vidi me, saslušaj, reflektuj i voli.  Pre i perinatalna psihologija ili porođajna psihologija (Pre and Perinatal Psychology) je grana zdravstvene prakse koja okružuje prvih 1000 dana života.Kod nas se vrlo malo priča o njoj iako u svetu već odavno ima svoju primenu i mesto u naučnim, zdrvstvenim i terapeutskim krugovima. Sada već znamo da period tokom začeća, trudnoće, porođaja i prve godine itekako utiču na naše opšte zdravsteno stanje tokom celog života i na taj način postavlja osnovu za razvoj i napredak postojećih i budućih generacija. Ti uticaji mogu biti: hemijski, fiziološki, psihološki, odnosni i spiritualni.
Pre i perinatalna psihologija podržava ljudski razvoj stvarajući optimalne uslove za začeće, trudnoću porođaj, povezivanje i vezu (attachment) mama - beba dijada kao i cele porodice. Podrška tokom ovog vitalnog perioda je fiziološka, psihološka, spiritualna, ponekad zvana bio-psycho-spiritualni model nege i mnogo je važna. Takav holistički i dubinski pristup uključuje bebino iskustvo kao i iskustvo roditelja, porodice i profesionalaca koji su uključeni u ceo proces. Podrška, intervencije i edukacije tokom ovog vitalnog perioda mogu da naprave velike promene u životima bebe, majke, porodice, društva, kulture i sveta. Znamo da su način na koji smo začeti, nošeni prenatalno, kao i način na koji smo stigli na ovaj svet, jako važni, i da ukoliko se nepažnjom, neinformisanošću, neartikulisanošću, napravi trauma ili traumatsko sećanje (imprint) tokom ovog perioda, a puno toga može da se desi i dešava se, ono može da deluje na bebu, majku, roditelje, porodicu za ceo život. Kada već pominjemo pre i perinatalnu psihologiju ne možemo, a da ne pomenemo i svesno rano roditeljstvo koje nudi “hranu” neophodnu da bebe, a kasnije decu kako bi napredovala i postala kompletnija, celovitija i otpornija, na svim nivoima. Premda se kod nas još o tome ne priča i uglavnom se beba se smatra “bebom” tek kad stigne, rano roditeljstvo počinje kako i sama reč kaže - mnogo ranije, čak i pre začeća, gde počinje prvo telesno putovanje ploda. Svesno rano roditeljstvo se razvija iz unutra, podizanjem svesti kao i radom na sebi, svojim potencijalnim nerazrešenim konfliktima, kako nas ne bi sputavali i ometali na našem jedinstvenom putu roditeljstva, ali i ličnog rasta i razvoja. Složićete se da je to potvrda da je roditeljstvo duboko duhovno, psihološko i emocionalno putovanje – ako mu to dozvolimo. Sad već svi znamo da današnji sveprisutni trendovi poput stresa, depresije, anksioznosti tokom trudnoće mogu da utiču na bebu još u stomaku, ali i perinatalno (porođaj i sve oko njega) te tokom ranog postnatalnog perioda. Pristupi koji imaju u osnovi lekovitost poput mindfulness - a, prenatalnog povezivanje, smirujuću konekciju između majke i njenog partnera, veštine i tehnike rešavanja pre i perinatalnih trauma, …., mogu da ponude izlaz za bolji ishod i da tako daju rešenja za bolje i kvalitenije život kako individue tako iI unutar odnosa. Iz ugla pre i perinatalne psihologije naglašavaju da je rođenje dugoročan događaj i da moramo imati više svesti o njemu kako za bebu ali tako I za majku/ženu, partnera. Dokazano je da sva naša isksustva, percepcije, uverenja, osećanja, misli, kapaciteti leže na kontinuumu počev još od perioda pre začeća i stvaraju obrasce/paterne koji, ukoliko se ne osvetle, ostaju prisutni u našem svakodnevnom životu, podhranjujući naše odluke, iskustva, izbore na nesvesnom nivou s obzirom da implicitna (telesna, nesećajuća, preverbalna) memorija dominira pre i perinatalnim periodom, a da bi se tek od nekog 18 meseca života počela javljati eksplicitna (sećajuća) memorija. Npr. beba koja od svoje majke dobija impuls “neželjene” može da oseća nepripadnost u detinjstvu i odraslom dobu. To onda može da ode i dalje te da podrhranjuje nesvestan negativan doživljaj sebe u interakciji sa drugima. Ovo je samo jedan primer koliko snažne efekte ona može da ostavi na ličnost. S obzirom da psihologija rađanja pokriva preventivni, edukativni pristup, sa druge strane ona se bavi i terapeutskim radom, gde edukovani perinatalni terapeuti rasvetljavaju i prorađuju naše najranije obrasce radeći sa bebama, decom ali i odraslima, a koji kao takvi, osvešteni, dalje nude osnovu za zdravlje i puniji život. Normalizuju se eventualne poteškoće i uče se nove veštine rezilijentnosti. Cilj pre i perinatalnih edukatora za razliku od terapeuta je edukativna i preventivna nudeći želju da se podrže majke i bebe kako bi dobile osećaj pripadanja, vidljivosti, konekcije kao i da se podrže porodice da svesno ulaze u začeće, trudnoću i rani period kada beba stigne te da im se daju jasni alati, podrška, saveti, edukacije koje mogu da primene ili samostalno, a ako to situacija nalaže uz profesionalnu podršku. Naglašavamo da je pre i perinatalna psihologija zasnovana na naučnim principima epigenetike, neuronauka te zagovara unutrašnji pristup bebi koji uključuje osećanja, sećanja, iskustva. Na taj način cela se porodica može osetiti viđenom, saslušanom i shvaćenom, što je u osnovi baza za otpornost nervnog sistema i za pozitivan ishod po svakog, kao i za zdravije društvo. Kod nas u Srbiji uskoro dobijamo prvog pre i perinatalnog edukatora, nadajući se da će se u budućnosti što veći broj i drugih profesionalaca poput lekara, psihologa, babica... edukovati za ovaj poziv te svojom stručnošću i znanjem pružiti podršku onima koji žele da se ostvare u roditeljstvu, "trudnim" parovima kao i onima koji već gaze roditeljskim putem. Text: Milijana Majstorović, PPNE Student (APPPAH) Muzikoterapeut, dipl. defektolog Musical Baby Bonding instruktor Instruktor za masažu beba  Ljudski odnosi znaju postati “muzgavi”, neuredni, zbrkani.
Svi ulazimo u odnose sa našim unutrašnjim modelima, istorijama drugih veza i odnosa, kulturoloških očekivanja i interpsihičkih potreba. Odnosi/veze uključuju kompleksnost, predeterminisani melanž sila koje deluju nekad jače ili pak nežnije. Bez sumnje, s vremena na vreme, stvari nekad postnu pomešane, neuredne, zbrkane… Čak i onaj najosnovniji odnos, između deteta i roditelja, zna da postane takav. O tome se ne govori baš puno i često se na to gleda kao zabranjeno za prihvatiti, ali čak i takav odnos veza/ume da uključuju povređene emocije, bes, razočarenja, strahove od odbacivanja…. Kada odnosi postanu posebno “zbrkani” - osećanja su povređena. Rasprave nastaju, a kao rezultat dolazi raptura (prelom, kidanje) odnosa. Ona može da uključuje različite stvari, ali u osnovi ona nosi prelom normalnog pozitivnog iskustva veze. Ishod može odvesti u povređenost emocije kod obe strane, zahlađenje odnosa, razočarenje, emotivnu bol… Rapture u odnosima su neizbežne. Čak šta više njihovo odsustvo je vredno pažnje. Srećem osobe i parove koji mi govore da nemaju tih problema nikad i da se ne raspravljaju. U prevodu izbegavaju konflikte. Naravno, ne volimo uvek da se raspravljamo, To ume da bude neverovatno bolno. Teško je da osećamo bes i ljutnju prema onima sa kojima smo bliski. Nakad umemo da progutamo takva osećanja, ali nas nekad ona i dobro “išibaju”. Kada nastupi svađa ona deluje kao nešto što uništava vezu. Ukoliko smo posebno izbegavajući tip u konfliktima, uložićemo puno, kako bismo izbegli svađu iz straha da će rezultati biti neopravljivi i da ćemo izgubiti voljenu osobu. Raptura je važna, ali reparacija je kritična. Ustvari, raptura je prilika za jačanje veze. Ako je raptura popravljiva, ona govori obema stranama, da je veza dovoljno stabilna da opstane kada stvari krenu loše pa čak i grozno. Ona šalje poruku da će veza preživeti probleme. To je jako važno, jer veza ĆE imati probleme. Vratimo se malo na odnos roditelj/beba. Mnogi roditelji dožive duboku anksioznost trudeći se da sve urade dobro sa svojom bebom. To nosi veliku količinu krivnje i patnje mladim roditeljima. Ali nekako, uvek nešto krene loše. Kako i ne? Često smo tada kritični prema sebi ili partnerima. Nekad grdimo sebe što nismo čuli da nas beba doziva iz druge prostorije. Nekad ne možemo da shavatimo da li je beba gladna ili pak uznemirena zbog nečeg. Nekad i znamo šta je razlog ali odaberemo da ga ne popravimo. Nekad – shhh - ispustimo razlog. Razvojno je potrebno da ih ponekad razočaramo. Jako male bebe egzistiraju u narcističnom i omniopotentnom svetu. Svet je njihovo iskustvo, ali one još nisu u stanju da dublje empatišu sa tuđim potrebama ili iskustvima. Za njih, sve ono što im je potrebno, u tom trenutku, je najvažnija i kritiučna stvar na svetu. One traže od roditelja da odmah upoznaju njihove potrebe. One plaču, a roditelj preuzima brigu o njenoj potrebi (namirenost) jačajući na taj način bebino iskustvo. Ali, naravno da nije moguće SVAKU potrebu zadovoljiti odmah. Roditelji će “padati” i učiti. To je ok! Beba postaje frustrirana, u granicama tolerantnog i razvija svesnost za druge kao i veću zrelost. Beba uči da su drugi zavisni, ali ne i savršeni. Ovo je esencija dobrih odnosa. Roditelj ne treba da bude savršen. Ukoliko jeste, imamo problem. Winnicott je razvio ideju “dovoljno dobr majke”. To govori da majka ne treba da bude savršena, pošto je to nemoguće. Pre, ona treba da upozna bebina očekivanja češće, da razume šta bebi treba i da pruži bebi ono što joj je potrebno onoliko koliko je moguće, a bebe se razlikuju. Zaista to je sve što treba da imamo kako bismo imali dobar odnos/vezu. Biti dovoljno dobar. Dajte najbolje od sebe, ali znajte da ćete nailaziti na rupture i da će se one dešavati. Nekad su neophodne. Kada se i dese mislite o njima i budite mudri. Onda se vratitie i probajte da ih popravite. One zahtevaju razumevanje, strpljenje, perspektivu, poniznost….Ovakav pristup omogućava budućim rapturama bolje i zdravije upravljanje. Autor: Adam Rodriguez Izvor: http://www.psychedinsanfrancisco.com/importance-rupture-repair/ PODSTICANJE RANOG MOŽDANOG RAZVOJA 
 PRENATALNA STIMULACIJA KAO VAŽNA OSNOVA ZA PROCES UČENJA
"Studije su dokazale da muzika puštana tokom trudnoće pomaže vašoj bebi u intelektualnom razvoju, angažuje bebinu pažnju, komunicira ljubav, razvija memoriiju, jezičke i govorne veštine, te stimuliše potencijalne muzičke sposobnosti". - Thomas Verny, M.D., with John Kelly, The Secret Life of the Unborn Child "Deca koja su “kupana” muzikom bolja su u matematici i čitanju. Pevanje uspavanki kao i pričanje priča bebi, čak i pre rođenja, stimulišu početak govora. Pružaju verbalnu pripremu.” - According to Janellen Huttenlocher, of the University of Chicago - Musica Prenatal, Scientific Discoveries "Skorije studije i mnogo eksperimenata naučno su dokazale da nerođena beba, može da čuje, oseti i nauči čak dok je u stomaku. Tokom trećeg trimestra beba je u mogućnosti da zapamti zvuk kojem je bila izložena (Womb song)”. - Dr. Sheila Woodward, Chair of Music Education and assistant professor of music education, University of Southern California "Dokazi o pamćenju i kapacitetu za učenjem, takođe postoje. Nerođena beba ne samo da čuje, već je sposobna da razlikuje glavne komponente muzike i jezika poput: dužina, jačine, boje, visine.” - Dr. Sheila Woodward, Chair of Music Education and assistant professor of music education, University of Southern California “Kroz istoriju roditelji umiruju svoju decu uspavankama i repetativnim umirujućim tonovima. Danas je i dokazana lekovitost kao i uticaj muzike na novorođene, ali i na prevremeno rođene bebe. Muzika je logična intervencija zato što je strukturisana i ima sekvence. Ukoliko se ponude pravilan, umirujući ritam i melodija, ona podržava i pomaže im da se umire i postanu smireni.” - Jan Schreibman, Music therapist Methodist Children's Hospital, Indianapolis, IN “Fetus može da čuje, doživi, okusi, na primitivnom nivou, pa čak i da nauči. Najvažnije je da ono može da oseti, ne sa “odraslom” sofisticiranošću, ali ipak oseća.” Thomas Verny, M.D., with John Kelly,The Secret Life of the Unborn Child “...Beba od 6 meseca pa gore, može da se seti, čuje, uči”. - Thomas Verny, M.D., with John Kelly, The Secret Life of the Unborn Child “Muzički elementi participiraju u procesu komunikativnog razvoja veoma rano. U stvari, skorija istraživanja ukazuju da upravo oni “popločavaju” put lingvističkim kapacitetima pre nego fonetski elementi.” - Hanus Papousek, Musicality in infant research: biological and cultural origins of early musicality. In Musical Beginnings: Origins and Development of Musical Competence. ed. Irene Deliege and John Sloboda Oxford: Oxford University Press “Dr Sheila Woodward pratila je dugoročne efekte prenatalnih stimulativnih programa. Ti programi bili su usmereni na razvoj fine i grube motorike, jezika i govora. Zaključila je da: “Korišćenje, strandardnih testova na određenom uzrastu ukazuju da su deca iz eksperimentalne grupe pokazala značajna, superiorna razvojna i intelektualna dostignuća nego deca iz kontrolne grupe.” Istu temu obrađuje i Donald Shetler, The Inquiry Into Prenatal Musical Experience, Music and Child Development, i beleži:" Jedan od pronalazaka - rani razvoj visoko organizovanih funkcija govora prisutan je kod one dece koja su bila izložena prenatalnoj muzičkoj stimulaciji.” - Donald J. Shetler, The Inquiry Into Prenatal Musical Experience, Music and Child Development “Prenatalni zvuci formiraju važnu razvojnu komponent prenatalnog života zato što pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje.” - Giselle E. Whitwell, R.M.T., Life Before Birth: The Importance of Prenatal Sound and Music "U stomaku bebe uče da prepoznaju i odgovaraju na različite stimulacije koje vode ka uspešnijem fizičkom, metalnom i senzornom razvoju.” - Jennifer Lacey, Music in the Womb: Bonding with Baby Before Birth “Razlike u muzičkim žanrovima su esencijalne i mogu biti korisne za bebino pisanje, čitanje i druge govorno-jezičke veštine.” - Dr. Philip A. De Fina, associate professor at the New York University School of Medicine Department of Psychiatry and Behavioral Neuroscience and chief neuropsychologist and director of neurotherapies at the NYU Brain Research Laboratories. "...Muzički stimulisane bebe brže se razvijaju, progovaraju i imaju brži intelektualni razvoj”. - Dr. Sarah Brewer of Super Baby Ukoliko želite da nam se prdružite na Prentalnim Muzičkim radionicama, informacije imate OVDE! |
